Bosanska vila

Стр. 26

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 2

ћуд у игри. Право се рекло, да у пићу и игри избија истинска ћуд човјекова! Конте је радо играо шаха, а играо је осредње, а није био сувише частољубив ни тјесногруд, као што су махом слабе шахисте а још маловарошани, Лако је и смијући се, признавао своје грјешке у шаху, блажио противникове и хвалио његова вјешта кретања, све то, просто, искрено. И у игри чух гдје често узвикује: „Ке дијаволо, (есће Фаојо, до ђавола, што ћеш) треба имати мрвицу филожофије!“ Чак једном наведе неку изреку Хегелову. „Што но рекао Тудешак Хегел.“

У опћи разговор вије се мијешао, али би учтиво саслушао свакога, ко би му се правце обратио, те је настојао, да се пристојно одавове својим мишљењем, које, додуше, никада не бјеше јасно. Ке дијаволо, фил: жофија нити је јасна ни одлучна! Највећма ми се свидје што никад и не помиње, а камо ли да сваког часа потрва, своје ратничке доживљаје, и ако се внало да је участвовао у талијанско-аустријским ратовима и због храбрости одликован био. При „Мрвици филожофије,“ дакле, не бјеше ни мрве сабљарске или госпарске надувености; бјете доиста прожет достојанством својега поријекла и своје личне прошлости, али тому је увијек напомињало и дужности сталешке, према оној француској изреци: „пођбјевве оббсе;“ достојанство му бјеше тако природно, просто, ненаметљиво, толико срасло с њим, да га човјек не могаше ни замислити, ни пожељети друкчијег! Џоврх свега, чињаше га милим то, што је цијенио умност и обравованост више од свега. Ни то није изражавао фразама, али се то познавало у свакој згоди, Елем, кажем вам са сваке стране конте бјеше права бијела, врана, савршени џентлмен!

Мени тешко падаше и помислити на сјенку каква ружног недостатка при њему,

с тога оно причање о његовој очинској себичности, учини ми се просто измишљотина,

Цијеле повне јесени трајаше лијепо вријеме: јутром и вечером бјеше ваздух малко оштрији, те помијешан са меким морским дахом, необично ми гођаше; дању је бивало топло, бев припеке. Уживао сам у шетњама дуж мора и по брдима, у неисказано лијепим видицима; осјећао сам како ми се поступно повраћа мир како ми се снажи воља за живљењем!

(0 вечера, понајвише у друштву њеког од новијех познаника, шетао бих се по корзу, градском тргу. Тада сам допуњавао обавјештаје о женскињу. Готово сваког вечера, као и празником пред подне, послије велике мисе, међу гомилом, виђао сам исве три контесине, кћери мајорове. Двије старије бјеху покрупне, личне, заиста већ обје преко тридесет: најмлађа, елегантна, њежна плавуша, од прилике у двадесетчетвртој години, иђаше увијек међу њима: особито ми се допадаше њена глава, виђена с бока; малко прћаст нос, руда коса њежни лук вилице над лабудеким вратом, доиста згодан углед какву сликару, који пише идеалније женске. о је била Славија. Њеколико корачаја за њом, иђаше увијек висок млад човјек, музичар М., који бјеше заљубљен у њу. Говорило се, да и она њега силно воли. Та је љубав канда страсно занимала цио град. Моји другови у шетњи увјераваху ме, да је то тајна само мајору, али да ће он ту везу претргнути, чим дозна за њу, да ће музичара ужасно помрзјети, да ће Славија, најпослије, жртвовати чудној очевој вуревњивости своје осјећање према младићу, као што то

учинише Њулалија и Аурелија. Вјеровао

_ сам да у томе има њешто истине, али сам

већи дио тијех причања приписивао јужњачкој тежњи ва увеличавање и ка невјеровнијем романтичнијем догађајима. Зато нијесам ни распитивао, шта је то било са двије старије.

(Свршиће се.)