Bosanska vila

Стр. 420

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 23.

—- Ја сам чекао и чекао, али се више не може чекати. Видиш, да се ноћ ближи, а није добро сам ноћу путовати по планини, Пусти ме пред игумана !

— Не могу! — рече ми момак осорно.

— Игуман нема кад с тобом дангубити. Овдје је господин архиепископ.

— Знам — рекох ја. — Шта2г — Знаш2 — избечи се момак на мене. — Ти знаш и још сетојиш туг — Ваља зовнути дру-

гове да ову будалу избаце на поље! Д у оудалу

— Брате, — рекох му — немој се шалити кад се тиче живота. Од мога састанка са оцем игуманом зависи седам људских живота. Пусти ме до игумана! — Мјеесто одговора, момак ме снажно шчепа и добаци другоме, који Бог зна откуд искрену. Ја дрекнух и покушах да се задржим, али узалуд. Они би ме избацили, али се изненада показа овај калуђер и заповједи им да ме пусте. Ја му се изјадах као рођеном оцу. Па кад му рекох да у кући ни љеба ни ватре нема он узвикну: да се спреме коњи и ми пођосмо овамо.

Док је ово Лазар матери говорио, онај је калуЂер прикупио дјецу око себе. Један калуђер донио је нарамак дрва и спусти на огњиште. Ватра је за два три тренутка пламеном буктала и освјетљавала сиромашну колибу. Други је калуђер донио пуне вобнице јестива. Архијепископ их је раширио и стао дијелити дјеци свакојаке ђаконије. Дјеца се припила уз њега, па му са оданошћу љубљаху руке, које су им пружале храну.

„Кена ганута, сва обливена сузама упита: Ко је овај Божји угодник о

— Архиепископ Сава Неманић —- одговори један калуђер. — Свети Сава! — рече жена тихо и клече крај

светитељевих ногу.

Тихо уђосмо у неку ложницу.

Било је вече... Сумрак се тек почео спуштати. Соба је била мрачна, јер је свјетлост продирала само кров спуштене завјесе. Чуло се тихо јечање. По томе закључим да смо у соби неког болесника. Из једног угла чуо се слаб глас: — Подигните завјесе, да још један пут видим свјетлост Божјега дана. Чуше се кораци и за тренут два, мушке руке подигоше завјесе. Пошљедње сунчане зраке просуше се по соби. У углу је била краљевска постеља, а на постељи је лежао сијед старац у дугој, бијелој кошуљи... Постеља је била окренута многим великашима и свештеницима. Крај постеље стајала су четири младића. Најстаријега је давно брада пробила, а најмлађи је био дивно момче. Његова ме појава опомену на некадашњег кнежевића Растка.

— Још га нсма% — залита краљ тихо.

— Нема, свијетли краљу — одговори просјед велможа. — Ја сам оставио жупана Бошка и кнеза „Љубоја, да мотре, па чим опазе да се на путу подиже прашина, они ће дотрчати да о томе извијесте твоје високо краљевство. Краљ очајно заломи рукама: — Он неће доћи, а мени се ближи крај.

— Доћи ће, доћи, оче! — тјешио га је краљевиђ Радослав.

— Оче, — проговори Предислав -— зашто се не повјериш коме другом духовнику 2

— Не могу, дијете моје — одговори краљ, а по лицу му се осу самртно бљедило. — Ја не мислим само на олакшање својих тешких гријехова, него ћу с њим говорити о земљи, о народу. Замолићу љубљеног брата да ме посвети у монашки чин, да у светим ризама умрем.

— Њраљу, рече тужно онај просједи велможа — ако заиста осјећаш, да те Господ себи позива, реци својим вјерним слугама: на коме остављаш краљеветво својег Краљу се осу хладан зној по челу... Најстарији краљевић убриса му чело.

— Краљевство није моје већ Божје п мога брата владике, који се о њему трудио. — говорио је краљ слабим гласом. — Кедио бих да је он крај мене, нема — нема... Краљ је све тише говорио. Код пошљедњих ријечи завали главу и укочи очи.

али њега нема =—

— Бабо! — вриснуше четири краљевића. Краљ дубоко уздахну и задрхта.

:... Настаде тишина...

— Издахнуо је — рече онај велможа. (Ови се заплакаше ... Чу се стражарева труба са куле.

— Ево га, — прошапута неко.

=— Доцкан! — завапише «раљевићи. За кратко вријеме отворише се врата и на њима се указа архиепископ Сава. У једном тренутку прелеће оком преко

ложнице и разумједе све. Краљевићи јецајући пођоше

му у сусрет.

— Закаснио! — рече светитељ тужно.

— Чекао те — вели најмлађи краљевић —- да ти се исповједи и олакша својој души.

— Али ти не дође, — доврши најстарији.

— Џа је ди се коме исповједиог — упита свети (Јава. |

— Не хтједе ником другом до теби — рече кра-

љевић Владислав. — Кеља му је била да га ти посветиш у мо-

нашки чин — додаде Предислав.

— Умро тако без олакшања! — рече очајно Сава — А на коме је оставио краљевство 2

— Ни на коме — рече најстарији краљевић.

Сава погледа на небо па приђе брзо постељи, загледа се у брата и рече: — Не ридајте,) он

спава. — Мир! Сви ућуташе. Сава се у себи молио Богу, а низ образе су му капале сузе. За тим пре-