Bosanska vila

Стр. 426

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 28

У том тренутку један јасан глас на улазу викну: — Велики господин Сава архиепископ ! На. удазу указа се он у пратњи ерпеких витезова. Благо је гледао по шатору и благосиљао.

— Кад Бојана угледа светитеља она се истрже из Зојиних руку и потрча му.

— Светитељу! — врисну и посрну. Шратња је прихвати на руке. Сава јој благо рече: — Јадна кћери, ти ме познајеш 2 |

— Ох да, познајем —- говорила је Бојана придижући се. — Шрве ноћи мога ропста указало ми се у сну твоје свето лице, онда си ме као и сад осло: вио: „јадна кћери, стрпи се, доћи ћу да те спасем |“ И ево, ти си данас дошао, а са тобом и мој спас! Сава дода: Да, дошао је спас. Ти си Српкиња 2

— Да, Српкиња! — рече она поносито.

— Из ког си краја !

=— Из Босне,

— Из Босне2 — рече архиепископ радосно. —

Знам Босну. Босна и Захумље, то су моје љубимице. Бојана је плакала и пјеливала му свету десницу.

Међу тим Зоја је тихо пришла Агатону и запитала га: — Ти си Агатон, златар из Атине 2

— Да — одговори он гледајући је.

— Твоја се жена зове Касандра 2

= Да.

== Је ли... она... туг

— Ено је пред шатором.

=— Мајко, мајко! — врисну Зоја. —- Мајко, гдје сиг Кад је светитељ ушао у шатор, сишла је и госпођа из носиљке и приближила се шатору; као да је хтјела видјети шта ће се догодити Кад Зоја први пут викну: „мајко!“ она одгурну свијети уђе у шатор. Уавијерено је гледала на све стране

као да је хтјела рећи: — Ко виче матерр Зоја је угледа и полеће њој. — Ја сам Зоја! — викну и клону. Агатон допаде и прихвати је.

— Зоја, Зоја, Зоја! — понављала је госпођа ван

себе, љубећи дјевојче. Сви су били тронути овим призором. — Је ли то твоја кћиг упита светитељ жену. — Јесте, свети оче! — и саже главу да прими благослов.

орла баљ пболи ке

— Ужас! — понови светитељ, за тим рече: — Читај, Витомире. Млад јунак поклони се, равви повељу и поче: У Христа Бога, благовјерни Радослав, краљ Србије, Диоклеје, Далмације, Ватумља т Дардамије. По жељи нашег драгог стрица, великог гостодина Саве аргтшепископа, укидамо трговање робовима. Да није слободно трговцима на тирг доносилим гробље, нилаџ коме купцу куповали. И ако би се нашао који трговац да тргује, чли купац да купује, да се кавни по закону пч да казну издржи.

Краљ Радослав. — Самуило логотета. Чу се узвик изненађења. (вети Сава отпоче јасно: — Дјецо моја, нека нам Бог опрости што смо

и до сада трпјели ова безакоња по Србији. Али хвала његовој милости, он нас изведе на прави пут. Он сачува нашу душу од смртна гријеха. Христос вели: љуби ближњег свога као самог себе! Ша онда се окрете трговцу, који се превијао од чуда и рече му: — Ти ћеш бити исплаћен, сваки ће ти се роб платити по цијени. Зато свима, који су ти до сад пла. тили, врати новде.

— Ја сам ову робињу купио и не примам новце натраг — рече Латинин сурово.

— Ти ћеш новце узети натраг — рече кефалија озбиљно. Робова више нема у Србији!

— Ја нећу новац, ја хођу дјевојку! — бјеснио је Латинин.

— Ти ћеш се онда казнити као противник краљеве заповијести! — рече светитељ и не гледајући га.

= Не троши ријечи, Латинине! — рече му један снажан младић иза леђа... Шиснеш ди само, удавићу те као мачку! Латинин помодри од љутине, али мораде узети новце натраг. Градски кефалија исплати трговцу све робове. (ви, ван себе од радости, падоше светом Сави пред ноге. Светитељ им рече да устану и да му шљедују. Он пође напријед. водећи Бојану, која при растанку добаци пољубац Зоји. Зоја је баш тога часа сједала са мајком у носиљку. Кад су изашли из шатора кефалија викну: — Нема више робља у Србији! Пратња и момци узвикнуше: — Нема више робља у Србији! Народ се одазва: Слава светитељу Сави!

(Свршиће се.)

Натурализам и његови главнији преставници у Русији.

— Цртице из руске литературе. —

(Наставак.)

„3 1Х. | ђ еђу многобројним писцима, који до емрти Ж085. остадоше верни рускоме натурадизму, напоменућемо само оне, који су својим талентом и генијалношћу заузели најбоља места у историји руске литературе. После Гогоља, о коме је много и много писано — поводом педесетогодишњице од дана ње-

гове емрти,:) на првом месту стављам Гончарова, Достојевског и Толстоја. |

И. А. Гончаровђљ (1812.—91. прославио се романима : „Обеткновенал историл“ (1841.), „Обломовђ“ (1859., и „Обрмвђ“ (1869.), писаним у чисто натуралноме правцу. У првом роману, по речима самог

1) Види „Коло“ и „Босанску Вилу.“