Bosanska vila

Бр 15 и 16.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904

Стр. 295

Стеван закла кошутицу младу, Па извади срце кошутино, | меће га себи у џепове,

Па он иде бијеломе двору.

А када је близу двора био,

· Далеко га љуба угледала, Мгледала, па је говорила: Ево Стеве, господара мога, Сад је мени вољу пспуншо, Материно срце извадио,

Својој љуби милости допио«.

Кад је Стеван уништо у дворе, (ни јој даје срце кошутино. Срце гледа Анђелија млада,

- Срце гледа, а сузе прољева: »Јао менш, господару Стево! Мој је бабо хитар ловац био, „Свакаква је лова уловно,

Ја сам видла срца свакојаких, Ал то није срце материно, Већ је ово срце кошутино. Већ се враћај трагом унатрага, Па донеси срце материно.

Ако ли -га донијети нећеш,

Ја се пдем објесити млада,

-- 0 јулару твојега кулаша«.

· Стево оде трагом упатраге, Кад је дошо у гору зелену,

Далеко га мајка угледала,

Угледала,-па је говорила: »Ево Стеве, ево сина мога, Ево мога од истока сунца,

Гаје се блиста кроз зелено грање,

Носи мајци хљеба бијелога, И у чаши вина руменога«. Кад је Стево дошао до мајке,

Бањалука на Видов-дан 1904.

Оштра ножа сувама заљева, Ал говори Стеванова мајка: »Јао, сине, нејаки. Стеване, Јао, моје од истока сунце,

Не гледај ме, у зао час по се, Тргни ножа, погуби ме брзво!« Стеван трже ножа од појаса, Те удари своју стару мајку,

Удари је баш у срце живо,

то срце на ножу изнио,

И меће га себи у њедарце,

Па. он пође двору бијеломе. Мртво тјело Стеванове мајке, Мртво пујело, пара проговара: »Врат' се натраг, мој једини сине, Па сахрани кости материне,

Да не кљују орли и гавранпш,

1 пе вуку по гори звјерови!« Поврати се нејаки Стеване,

| сахрани кости материце.

Кад је пош'о двору бијеломе, Заплете се и посрну Стево. Проговара срце материно: »Душо, Стево, уби л' ми се јако, Што си своју уврједио мајку, Јесам ли те свјетовала сине, Гдје год станеш да за мном узданеш, Куд се кренеш, да мајку споменеш, Једва би се опростио гријеха, А онако више никад нећеш !« Иде Стеван двору бијеломе, Све трагове сузама заљева. Кад је допто у бијеле дворе, Извадио срце материно,

Па га даје Анђелији љуби, Срце даје, а кроз плач говори:

»Јао љубо, невјернице моја;

На што си ме, кучко, навратила, Те ја убих своју стару мајку. Шта сад мислиш, чему ли се надаш, Или волиш сву ноћ евијетлити, Или голу сабљу пољубити 2« Ал' говори Анђелија млада: »Јао мени, господару Стево, Волим теби сву ноћ свијетлити, Него голу сабљу пољубити«.

(ин је узе за бијелу руку,

Па је води у зелену башчу, Посипље је прахом и катраном, И пољева жестоком ракијом, Меће на њу воштану кошуљу, Занали јој косу на врх главе. »Св'јетли мени с вечера до дана! « Дође ватра до очију чарних, Ал говори Анђелија млада: »Трни Стево, да мој господару! Изгореше моје очи чарне, Доста су те погледале пута«. (Стеван ћути, ништа не говори. Дође ватра до свилена паса. Мртво тело, пара проговара: >Трни Стево, да мој господару, Родићу ти златокоса сина, Златне косе пи сребрених зуба, ЖКиво ми је чедо под појасом«. Ал' говори нејаки Стеване: »Нека гори, куја га родила,

Од зла рода нек није порода, Од зле кује нек није штенета!« Зора зори, а љуба изгори,

К;о да није ни створена била.

Џрибиљежио од Томе Вуковића: Михаило Опачић.

| = Мек па ј

Како је постао ћеш и џерима.

— Српска народна приповијетка. —

-по, бир-вактиле, некакав кнез, велики зулум-

~ Ћар, па је тако кнезовао тај вакат без преУ Љ станка. (Он је био и од себе погана и нева-

МТВ ЕУ .

Ој сала срца, а у кневовању још се више поквари ЊЕ п проневаљали. Служећи и улагујући се Турцима,

кнез омране и на своју вјеру им на своју браћу и на свој парод. Никога ти он није штедио, па ни свога рођенога оца, ни брата, само на кога је био киван, томе се љуто светио. Тако је то трајало више година, док тај зулумћар не дозлогрди народу, па се дигну људи из села, да туже кнеза и да замоле власт да не прима више његове лажи за истину, него да

га већ једном свргну и поставе бољега и паметнијега. Власт прими народну тужбу и ко ђоја позове кнеза на оправдање. Кад кнез дође и види шта је, брзо се досјети, па стане казивати власти како и колико им он користи, и за то што више хоће њима но народу, за то су га омрали и тужили, али он ће и даље тако

радити док год је жив, па и кад умре биће власти

од користи. - |

Кад то чује власт, пусти кнеза кући и још га похвали. Али не прође много времена иза тога, а кнез се разбоље. Боловао је дуго и свакојако се патио и мучио. Кад је видио да ће умријети, дозва

пи ап 3 ај

===>