Bosanska vila
Пт 32
2 По
— Да, Ви волете. Србију своју; и она је мученица!. = рекох ја. -
— И како! И зашто да је не волем када ми "она није ни зашта крива; ми обе страдамо од једнога демона.
Ту се краљица нешто замисли, ненада рећи: — Збиља, а внате ли, г. Илијћу, да је било време, када сам вас необично мрзелаг =
__— Мене, Величанство г = Не разумем вашто 2 одговорих јој изненађен оваким ненадним обртом разговора. -
— Јер вас је краљ Милан 1з. дубине душе
"мрзео. Он вас је представљао као један немиран дух;
кад лице, способно да се уплете у највећи комплот противу њега, _Мрвео вас је, па сам вас и сама
Омрена "ма да сам вас онда“ само из виђења 1105
знавала.
— Ваиста непојмљиво — одговорих ја — кад.
један Обреновић такво мишљеље има о сину Јоана Илијћа! Краљу је врло добро познато, да би дом "Обреновића још дуго лутао по Влашкој, да међу онима борцима, који, ради њих, метнуше рођене главе у торбу, не беше по "мој отад. | — Тако је! _ одврати краљица. (да вас је _ мрзео и сумњао у ваша династична чуства, ма да је знао и признавао заслуге вашега оца.
Ово беше први пут што сам чуо о мржњи.
краља Милана противу мене; а ту његову. мржњу нисам био у стању протумачити никако друкчије до тиме, што сам био, ваљда од 1882. г. када сам се
"трви пут јавио у политичким листовима, ватрен про-
тивник, како аустрофилске политике и личних режима, тако и свега онога што је од св. Никољекога Одбора и Преображенске Скупштине 1869. г. тадањем стању
претходило. Међутим, краљ Милан био је баш за-_ _ступник свега тога, па Је и идеју од. 1858. г. ПО М -
томе наопако схватио.
Али, да је краљ Милан према. мени, једном.
незватном судском чиновнику, чија се каријера
свршила са џисарством ПИ. кл. у Грг. Суду, осећао _ толику одвратност, право да кажем, _ ОР мах ни самој краљици веровао. Но после две трио године уверио сам се и И Једном при-
ликом (1891. г.) када сам побетио. в. Ми. Богићевића, његова госпођа Колпарина, | испричала ми је што, "како краљ Милан није марио да ме очима види.
_ Знате ли колико вас је мрвеор Једном баш код тога провора, где сада седиште, он. је стајао и
гледао на улицу. _Уједаред стукну, одби поглед од _ = Шта ти је —_
прозора и рече узбуђено нешто,
_ запитах га тад. — »Опет онај Плијћ! Мрзим да га
1904. 95766 ВИЛА |
па Бе тек из- |
"Бладаном на
_ наредни број
"Мала 1
Отаџблво изађе без наших | песама:
нисам у онај
о дочекала. —
___Бр. 10. п20. Е
видим | — Ја погледах и видех вас како пролавите улицом. — Ма |
Разуме се сада, кад у својим успоменама, при
бирам један по један. факт, мени постаје све јасније. _ оно, што ми онда ивгледаше тако нејасно. О. Владан.
као уредник Отшаџћине, без сумње је био добио од
краља. Милана прекор, што је међу сараднике свога, часописа примио Милутина, Војислава и мене. Владап
нас је бранио, и по свој прилици одбијао од нас да смо автидинастичари, што уосталом и није погрешно; али му краљ Милан није веровао,
Да ли је ово моје нагађање правилно, то бе _ знати најбоље сам дг. Владан; а ја Бу овде навести
_ један пример, који ме утврђује у веровању.
от 1478 Војислав и ја сретовмо се е дт.
Јеразијама. Он је баш из двора изашао, и заустави Ту нам рече, како бе, уз »таџбине« донети лепу фотографију престолонаследником, па сада тражи или бар „један од наос напишемо песму: (и.
те нас тако краљице са да обоје
како“ нисмо
Ми одбисмо са паговором ови
- да пишемо оде.
— Ама бар један од вас нека напише,
јер ми
_ треба песма.
— Ша ето. осим нас имате Ни Ђорива, Вл Јовановића и Брзака
— Знам, џанум — љутву се Владан — могу ја чаћи песама; ама разуми: потребно је да ми ко год
из куће Или)ћове такву песму напише.
На ово: потребмо је, ударио је нарочито гласом.
· да смо бар ми, у овај мах схватили Пи у ономе
смислу. ==
Али ми не хтедосмо, те тако наредни број.
Мата 1 син.
- Разуме ве да ми не одбисмо ово бајаги за 10:
Е што смо били антидинастичари. Напротив, ако и бесмо
противници "апти-народној унутарњој п спољној
политици краља Милана, "ми смо ипак сматрали ди= настију Обреновића онако, како је то заслуживала _ успомена на велика дела кнеза Милоша и Михаила. —
Шолазећи за Букурешт, краљица ми а жељу да дођем у Букурешт, где ћу бшти њезин гост. Обећђах ш опростих се, а кад воз крену па станице, дечица је али И као што су јен
У нашем равговору између Верчерове и (урне испричао сам краљици о намери српско-бугарске о
"емтрације, а њој. се та идеја толико допала, да. ми
мајави, како ће (се она. 15 да 19 штампарије "дођем. __ – а - (Паславиће ве).