Bosanska vila
Бр. 19. и 20.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 847
— Тебе сшгурно није интересовало да дознаш,
зашто сам те оставила на миру Ни мало.
Он узе новине.
= Ја ћу ти све казати, — узимајући му новине и нагнувши се према њему, продужи ЈЉиљи: — Ти си ме поново увриједио, и ја сам по други пут отишла у Париз, мислећи да ћу те тамо заборавити; али ево нијесам могла и вратила сам се.
У њеним очима опет засија ватра.
Одмах трећи дан вратила сам се, — продужи Љиљш; — а данас већ сједим с тобом; зар није истина да је то брзог
Димитрије Димитријевић, ништа не одговарајући, стаде гледати у прозор.
— Мени је мило што нас је случај саставио.
Она положи своју малу, танку руку, сву у прстењу, на његову, — он задрхта.
= А, електрика, насмија се ЈБиљи. — Кажи ми да ли волиш жену 2
— Иначе се не бих њом оженио.
= Равумије. се.
Она направи гримасу.
— А, вбиља, ти си лажов Дима, — озбиљно продужи — и ти си кривоклетник; да, да, немој ме тако гледати. Ти си ма се клео, да никад никога сјем мене, нећеш вољети — ејећаш ли се2
= Не сјећам се, аи нећу ничега да се сјећам, = с примјетном равнодушношћу рече Горин, али са очајањем у души, осјећајући да се његова хладноћа топи од њених свијетлих очију, од њене близине,
Љиљи пљесну рукама.
= И ти можеш себе човјека 2
— У то нема сумње, — без воље се осмјехну и одједном се уозбиљи
сматрати за часног
= Али ти си се мени клео на цио етан Ти си ме преварио, Дима 2
Он хтједе да се насмије, али се уздржа и поново ћутећи, гледаше у прозор.
Не, ти не можеш потпуно вољети своју жену, — продужи Љиљи; — послије мене..... њу! не вјерујем.
Он ћуташе.
Збиља, ја сам лијепа; зар није истина Дима 2 = она се опет нагну њему.
— Не налавим, — одговори, не скрећуби очију е прозора.
=- А, то је мвого; ево за твоју увреду! ТлИИ скочи и пољуби га право, у уста. Он се подигву се мјеста, љуљајући се.
= Опростите ми, Лидија Павловна, ја идем у други вагон, — ја не желим бити псмијан.
— Од кога — Љиљи се осврташе. —_ Од четири зида Сједи, или ћу те опет пољубити. Опа та руком присили да сједне.
»Боже, шта она ради са мном %« — сину му у глави, али сједе.
Како се вријеме мијења, проговори Љиљи жалосно. Нијесам могла ни мислити, да ће те мој пољубац увриједити. Замисли, — продужи, опијајући га погледом својих лијепих очију пш мирисом некаквих примамљивих духова; — ја сам често у пошљедње вријеме о теби мислила, хладном, неприступачном, каквог сам те пошљедњи пут видјела у »саду«. |
(н је погледа.
— Зашста, с тим оловним сјајем очију, зна Дима, ти очараваш.
И она продужи ћаскање до Петерхофа, час се нагињући њему с ласкањем, час га обасипајући осмијехом.
Најзад воз се ваустави; он устаде с мјеста, блијед и узбуђен, и упути се излазу.
Она га заустави.
— Хоћеш ли, Дима, да ручамо заједног рече. = Ви знате да мене очекује Остафјев, — не обрћући јој се, одговори Горин, осјећајући против воље јак бол при помисли, да је мора оставити.
Љиљи се громко насмија.
Остафјев и не мисли да те очекује.
= Послао ми је телеграм.
Види, Дима, ко ти га је послао, — весело рече Љиљи, дајући му телеграфску признаницу.
Ви! — уввикну.
— Јест, ја. Зар није генијално смишљено. Ја сам хтјела да проведем дан с тобом... и мој је план добро пспао. Зашто да не ручамог Увјеравам те, да ће бити весело. Ручајмо еп ђопз сатага ез. Та, доста си се мрштио — пристани! |
Требало је да бјежи, али он стајаше у недоумици, преврђући капу у рукама.
— Дима! тебе жена моли, — продужи тихо Љиљи; — шта ћеш слда радити 2
— Вратићу се идућим возом.
— Али то ће бити кров сат ишли сат и по; право је да ручамо пошљедњи пут пријатељски, и раставимо се за: увијек.
Перспектива ручка с њом, могућност да је још
"неколико часова гледа, да слуша њене веселе —
дрске ријечи, обузе га. Обрну јој се, и смијешећи се, рече: |
= Пошто то није смијешно, готов сам да вам испуним жељу.
— Како си мио! Ја сам била убијеђена даћу те наговорити, а и шта ту има рђавог — лукаво додаде ЈБиљи.
Опа се лако наслони на његову руку, и обоје лако и весело упутише се у бифет.
Сједоше за мали сто, који бијаше одвојен од