Bosanska vila
Бр. 21. и 22.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 377
Очи јој за тим севнуше; полете као какво безбрижно девојче и дошавши до ковчега, стаде превртати рубље; извади једну стару, изедену од мољаца, војничку капу, метну је на главу; узе пушку на раме и исправи се као војник: корак напред..
= Ах!.. Да ми је нешто сад у рат! Сад бих знала за што бих се поје
с 2 ж
Ветар је на пољу све већма беснио, дрмајући ·
капцима од прозора и расклиманим вратима, а кроз пукотине од стакала долазило је несносно и монотоно фијукање, опомињући стару Смиљу на стварност.
— Јест, јест, давно је то било, а сад од тога нема ништа, проговори Омиља.
— Сад сам сама, без пгде икога; остарела:; остављена сама себи... И опет клону.. Остави капу и пушку; приђе кревету и превуче руком преко чела, као да би хтела отерати та привиђења и с њима тугу са срца, а две сузе указаше јој се у очима. Али те суве не полетеше низ лице старе добровољке.... Она се тромо спусти у кревет; увуче се под јорган, и изнемогла од умора и неспавања, утону у дубоком сну.
Београд, 1904.
Моја звезда.
ђу даљини тамо, горе =) Назирем је ко у мраку, Светлу тачку, звезду једну
Баца на ме наде зраку. Јавља ми се
До сад беше мутно небо К'о ш срце пуно јада, Ал појавом звезде ове нова нада.
Да ли ће се испунити Погађати за сад нећу, Далеко је звезда она — Која значи моју срећу!
А кад једном буде ближе Осетим ли зраке њене,
Тад ћу видет лепше дане Наде, снове испуњене.,..
Београд, 1908. год
псе се У ке
Милорад А. Антоновић.
Љиљи. Приповијетка 3. Ј. Јаковљева. (Свршетак). ману еелуннуоу пу Послије пола сата, кроз. спуштене трепавице (ава опави да он сједе на постељу, спусти ноге пи поче ] а његово звоњење истрча жена. " РА Е ц |- > : | 4 О нечем размишљати. Када сунце огрија, Димитрије | — Мито, голубе, како ми је био дан | Б 5 ~ Димитријевић обуче халат (домаћу хаљину) и уђе 5 дугачак без тебе. 5 Е И - у кабинет Чим затвори врата, Налаша, такође Димитрије Димитријевић загрли жену · _ устаде и узнемирено поче размишљати, — на који
и пољуби је. Учини му се као да другу љуби, и да му слатки глас друге шапће дрске, љубавне ријечи.
од лампе, која висаше, освијетли примијети да је блијед и узбуђен.
— Ти си имао непријатности, Мито > — запита га забринуто.
Он покуша да се осмјехне.
Не, Остафјев хтио је само да ме види. Истина боли ме глава; нећу чаја п боље ће бити да легнем.
га, Наташа
Пољуби је у главу и оде; она сјеђаше још дуго поред чаше чаја и размипљаше. Нешто се необично десило, то је прочитала с његовог расијаног лица и погађала жепским срцем, које љубљаше.
Када је тихо ушла у собу за спавање, муж лежалпе, окренувши се зиду, и како је изгледало, спаваше; она такође леже и учини се да спава.
Када сједе поред стола за чајш свјетлост ·
би начин дознала, шта јој то узнемирује мужа.
За чајем он јој рече:
— Знаш шта, хоћу да идемо данас, на цио дан, тетка Љуби у Царскоје. Она погледа у његово,
лице и рече:
несаницом _ пзмучено
— Бојим се да те не умори тако дугачак пут. Равмисли. Шта ће ти данас шетња 2
Он уздахну.
= Имаш право, још ме боли глава од јуче, пи маши се за новине.
Наташш, тога дана, ништа не пђаше од руке
и муж је, вративши се из канцеларије, затече, може
бити први пут у животу, без посла.
— Набавио сам карте у Акварпуму, за довече, — објави јој, улазећи у будоар, ласкаво је љубећи.
њен