Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6 и 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 275

тичног и практичног знања у напреднијем привређивању. Имали би једино то примјетити, да би добро било, кад би се богословска мдадеж у својијем слободним часовима бавила још више практичним радом, па ма то било противно онима, који заборављају да је наш сеоски свештеник у

Босни исто толико тежак колико и свештенпк. Младићи, којп нз богословског завода у народ долазе треба да у заводу стечено знање даље усавршавају и да га сваком приликом употријебе на корист и срећу народа, из којега су пониклп. Рељево на Видов-дан 1891.

Увод. Мужевима аиостолскима називају се они св. Оци васељенске цркве, који су научивши се вјери Христовој од самих Апостола, дијелили с њима посао проповједања еванђеља и списима својим мођу људма распростирали свјетдост истине Христове. Списи или дјела тијех св. мужева имају за доцнија времена цркве Хрнстове врло велику важност. Мужеви апостодски бијаху очевидци дијела апостолских, која су на себи носила дух Христов; они бијаху стални слушатељи живих наставлења самих Апостола, а та наставлења сдужила су чпстим извором, из којег су мужеви апостолски позајмљивали за себс и за друге духовну просвјету. Тако апостол Павле говори Тимотету, своме ученику: Што си чуо од мене тред многим свједоцима } оно чредај вијерним људма, који ~ће бити кадри и друге научити. (2. Тим. П, 2.) То што се знаде о апостоду Павлу и његовим ученицима, св. Иринеј говори н за друге апостоле а нарочито за Јована, који је живио више него други апостоли: „Њему додажаху презвитерн, да чују наставлења." То се зна о апостолу Марку, који, живећи у Александрији остави иза себе као неки расадник ведиких учитеља. Исто се то може односити и на остаде апостоде: мјеста, гдје су они жпвјели и учили, бивала су учидиштима и расадницима мужева апостолских. Мужеви апостолски подражаваху ревности апостолској у распростирању и заштићавању истине Христове. Пошто су унутрашњи непрпјатељи цркве Христове собом уносили раздор међу посљедоватеље Христове, то су се мужеви апостолски преимућствено старали о сјединењу вијерннх под управом пастира —• прејемника апостолске власти. Мужеви апостолски у казиваху на учење св. Апостола, као надахнутих нропо-

г мужевп. вједника воље Божије, на учење, које су они не само читали у списима апостолскима, него и сами слушали од апостола. Као што се учење апостола састојало не у одабраним ријечима људске мудрости, него у јављању силе и духа , тако су и списи апостолских мужева проникнути биди истима својствима учења апостолског; они такођер дишу простотом и искреношћу, снажни су силом истине. Сама спољашња форма тих списа врло је проста; они су писани у облику писама иди иосланица. Слабо је сада познато списа и писаца из доба мужева апостолских. До нас су допрли сииси ових апостолских мужева: св. Кдимента, Игњатија Богоносца, Поликарпа, Јерме, Варнаве и Папија. I. Св. Климент ЈРимски. Св. Климент бијаше родом Римљанин. Родитељи његови Фауст и Матидија бијаху незнабожцн знатног рода. Св. Климент имао је два старија брата-близанца: Фавстина н Фавстинијана. С почетка се та породпца наслађивала срећом; но та срећа буде наскоро помућена. Фавстин имађаше брата, човјека развраћена. Обманут љепотом Матидијином, стаде ју склањати на прељубу. Цј еломудрена жена не хтједе себе обезчаститн гнусним овим преступом: она се свакојако противила гнусном предлогу сластољупчевом, но о том ништа није спомнњала мужу. На пошљетку оддучи она, да се сакрије иепред очију саблазнитељевих. Да оствари ту замисао, послужила се она пријеваром( Она саопшти мужу свом, да је у сну видјела часнога старца, који јој рече, да ако она не оде из Рима на 10 година заједно са својим синовима близанцима, то ће умријети заједно с њима изненадном смрћу. Упдашен Фавст, жедећи сачувати живот љубазне жене и дјеце, спремн лађицу и све што бјеше нужно за пут и оправи Матидију са два сина близанца у Грчку