Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 11 и 12

Стр. 467

умањити и ублажити, као и то шта му треба надокнадити, па да се опет у колико је могуће изгубљено благоетање овом дијелу српско православног народа прибави. 1Бегови смјерови бијаху племенити и пунп родољубља, и тек што рече: Ево сад ћу да порадим онако као што сам желио своме роду за будућност, који је толико некол.п пренатио ; али необазрива и неумитна смрт отреже га од овог свијета, те тијем уздрма и уништи толике слатке наде, које се на њег полагаху. Мг остасмо дубоко уцвпјељени. јер радост, што нас обузимаше за мало нам бјеше. Поражени овим великнм ударцем нарицасмо над гробом покојнпковим: „Твоја рака тешко нама спада Лежи у 1ћој покрај твога тјела Мртвих нада поворка нам цјела, Мртвнх жеља читава громада". Мила браћо! Ово наше нарицање имало је свога оправдања, јер пролазећи кроз бурна времена и многа искушења, много смо што шта препатили и виђели. Тешко нам је на свакога наду полагатн, јер на нашу велику жалост, морамо рећи, да их је мало, који су као што јс покојник живећи носно у срцу цпо народ, једино за њег живио и радио, не осврћући се на своју личност и олакшице свога живота. За то је за нас смрт покојникова ненакнадив губитак, ну тјешимо се тим, што је то Божја воља, јер Божји промисао никога не оставља. Уз милостивог Творца нолажимо наду на покојникова замјеника внсокопреосвештеног господина митрополита Серафима, да ће он наставити рад свога претходника н да ће му одиста прави замјеник бити. Тужни зборе! Дакле љубљенога митрополита нашег Леонтија нема већ одавна међу г живима. ЈБегов мученпчки живот и неуморни рад сваком је измсђу вас познат. ГБега сад нема, он впше не живи; али с његовим мртвим тијелом,

које овђе под овом ладном етијеном већ двије годнне почпва не можемо пуститп његов бнстрп ум, поштени карактер, ријетку енергију и ону хрпшћанску благост п наклоност, што је сваком без разлике указиваше. Све ове великс врлине, што их блажено почшшш мптрополнт нмађаше, уиуКу.ју нас, да се на њег угледамо, у оном правцу живимо, радимо и умиремо за опћу народну ствар. Ма.ш је у нае људи, који схватише Црави дух садапш.остп, те који хтједоше и норадише свим могућим с.илама како умним тако н физичним на бољитку свога но,у)ода; ријетки су, који себе на жртву мећаше за своју драгу отаџбпну, а то све бјеше при врлом нам митрополиту Леонтпју. ГГа кад се од нашег малрног н запушћеног етабла сломије овака плодна грана, то ми морамо тешко осјетити н онда не бн бпло патриотски, да таке скупе жртве предамо црној земљн у заборав. За то нам је у дужност спадало сјетптн се великпх заслуга бесмртног покојника и као мали знак сјећања, подићи му достојан споменик. Сннови кршне Херцеговине схватише своју дужност према неумрлом мнтрополиту свом Леонтију и заједнички подигоше овај спомепнк као видљиви знак признања и сјећања, а други сиоменик трајнији од овог тврдог камена урезао је он сам у срцу цијелог свог народа. За то тн љубљени архипастпру, захвални духовни синови, твој херцеговачки парод кличе: Слава ти велики родол.убе, лака та црна земља, гдје мирно почиваш, послије тешких патња. ,.А у роду на вјечна времена Свјежа ће ти остат успомена. Чисто твоје срце свом роду си дао, А за себе само муке задржао." Г оворио М. Р. М. учитељ.

Нова суза. гУ У спомен: Јеротеју Ковачевићу. Архимандрпту — Митрофору, престављеном у св. арханђелском манастиру Крци, 26. септембра 1891.

Са грања је лишће опадати стало А мени је много што шта на ум пало: У иупољку гледах лшнће што опада Развијено гледах; правило ми хлада.

Па ме еилне мислн пређу иреко главе А и тешки јади срдашце поплаве: И Србин се некад помислим, развија До највише среће и моћи довија,