Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 58

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

лене, у вијери и љубави Христа Исуса. и (I. Тхш. I. 13.). 8) На посљедку из ријечи иетога апостола, који казке: Сад остаје вијвра, нада и љубав, ово троје; алп је љубав највећа ме1)у њима. " (I. Кор. ХНТ. 13.) Црква је једна. Кад је један Христое и кад је он глава цркве, а црква ?&егово тиједо, онда је сасвим природно, да је и црвва једна, коју је Христос основао. То јединство цркве доказује се: 1) Ријечима самог Исуса Христа, који је проповједао сваком датом прилпком о јсдиој цркви (Мат. XVI. 18 ), о једним овцама (.Јов. X. 16.), о јсдном чокоту (Јов. XV. 1—6.), о једном небесиом царству (Мат. ХШ. 24.), о једном крштењу и светом иричешДу. 2) То се доказује још и науком апостолском. Ево како ггише апостол Павле Јефесцнма: „на Х/шсту —- всли — сва гра!)стн'г сасшављена расте за цркву свету у госиоду, на коме Лете се и ви сазидати за стсон Божији у Духу. и (Јефес. П. 21—22.), а Коринћанима вели: ,,ег)« ли ее Хрисжос раздијели ? еда ли ее Павле разат за вас? илисе у нме Павловократсстз?" (I. Кор. I. 13.) Црква је распрострањена по ееијету. Сам је Исус Христос претсказивао, да ће се његова црква распространити, па је упоређивао с небесннм царством и зрном горушичним, које узме човјек и посије на њиви својој. Оно је истпна најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега иоврћа (Мат. XIII. 31—32.). Даље Исус Христос упоређује цркву с киселим квасцем, који узме »кена и метне у трп копање брашна, док све не ускпсне (Мат. XIII. 33.). И на посљетку упоређује цркву с мрежом, која је бачена _у море, како би се о њој свакојаке животиње ухватиле (Мат. Х1П. 47.). Даље чптамо у иосланици апостола Павла Римљапима, како се њихов глас и љихове ријечи раепространише по цијелом свијету. Од т^гда излази, да су се ријечи Исуса Христа обистинпле, које је казао апостолима, да ће се његово јеванђеље нронпјети но евима крајевима свијета. (Рим. X. 18.). На основу тога пише аиостол Петар вјернпма Хрншћанпма ово: „Као ирешурођена не од сјемена које трухне, него од онога које не тнрухне, ријечју живога Вога, која остајс до вијека; јер је саако тијело као трава, и свака

слава човјечија као цвијет травни: осугиа се трава и цвијет њезин отиадне, али ријеч Господња осшаје до вијека, а овс је ријеч, што је објављена међу вама. и (I. Петр. I. 23—25.). Црква је друштво васељенско. Из предходног говора нашег види се, да је карактер цркве новога завјета ваеељенски. Јер је она тијело Христово, а Христос глава њена. Па кад је она једна и као таква по цијелом свпјету распрострањеиа, онда њено унутрашње уређење не може бити једнообразно. То се види из светих тајана црквенпх и из молитве, коју је Господ препоручио свима исповједницима своје науке да се моле: „ Оче наш, који си на небу. и Даље, то се исто засвједочава и апостолским и саборским правплима, која су обавезна за све Хришћане без разлике рођења, стања, околности мјеста н времена. Затим, кад је по науци апостола Павла црква тијело Христово, и ако оно внше удова има (I. Кор. ХП. 20—22—23), који један другоме не сметају, него се узајамно помажу, и кад по ријечима истога апостола имамо једнога Госиода, једну вјеру, једно крштење, једнога Вога над свима нама, који је свима хришћанима, онда из свега тога излази, да је карактер цркве Христове васељенски, и да су чланови новога завјета, који прппадају тој цркви, вијерни јој до сада остади и да ће и у напредак остати вјерни науци Господа нашег Исуса Христа. Какав је задатак цркви? Црква има свој задатак, да спреми на земљи еве евоје чланове. да задобију царство Божије и да их иросвети науком Христовом, како би разумјевајући смисао њен тражили прпје свега царство Божије и правду његову (Мат. VI. 33.). Они треба да су чисте и праве нобожности; јер неће сваки, којп каже само: „ Господе\ Гостгоде! дођи у царство нсбсско, него онај, који врпии вољу оца мојега, који је на небссима а — говори Спаситељ (Мат. УП. 21). Они треба да знају, да у царству Божијем нема јела и ппћа, него иравде, мира и радостп у светоме Духу (Рим. XIV". 17). Онн треба да л>убе Господа Бога евим срцем и свом душом, а ближњега као себе саме (Мат. ХХП. 37—40). Они треба да вјерују и да се крсте; јер ко вјерује н крсти се, бпће спашен, а којп не вјерује и неће да се покрсти, биће осуђен (Марк. XVI. 16.). Онн треба да знају, да