Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 65

увуку и учврсте сној господарећи уплив, а уз то, премда су дозвољавали словенску слузкбу, ако би увукли и грчки језик није им било на одмету. У овој борби блгарске и српске вође биле су много енергичније и патријотичније од хрватскијех, јер нећемо наћи да су народ за круну продавали. При крају X. в. осили се блгарски цар Самујило и ослободивши се од Грка подигне блгарску патријаршију, под коју подпадну и српске земље. Године 1014. умрије Самујило, а Византија се опет подигне и цар Василије освоји Блгарску и Србију; а да би јаче у тим земљама одржао грчки уплив, обнови јустинијанску архиј епископиј у у оним правима и границама, које јој даде Јустинијан 535. год. Овај случај био је велики пораз Словена у Византији. До сад Срби и Блгари имадијаху тамо своје

учитеље вјере и чиновнике, а сада њихова мјеста заузеше Грци. Међу Србима и Блгарима на епископске столице дођоше људи из непријатељске и осветљиве земље, а мјесто словенскога језика у црквама зачује се грчкн, који је напомињао пораз Славена. Грчки чиновници и свештеници циједили су народ српски и блгарски и односили му и пошљедње средство за живот. Најбољи је прнмјер овога тиранисања био један солунски владика, у кога је грчки цар Михаило Пафлагон, кад га је са столице збацио нашао у тајности 3300 литара злата награбљена, а то би у данашњој вриједности изнашало 20 милијуна фор. а. вр. Оваково нечовјечно поступање Грка више се није могло подносити и само се чекала згода па да се проћерају. Први Срби устану под Доброславом 1040. год. и ослободе се овога тиранисања.

(Свршиће се.)

Српски иародии обичај на Божић у Вос. Крајини. На селу. Напнсао: Петар С. Иванчевић, српски учитељ.

Жнвећи у милом ми и внтешком српском народу, као син Босне поносне — односно љуте Крајине — много пута крваве „хаљине," и као потомак српскога попе, имао сам срећу готово све наше обичаје упознати и проучити. — И збиља ја мислим, да нема ни један народ од силнијех Словена тако лијепих, красних и значајних обичаја и народних умотворима, као сриски народ , који се је цошље оног чемерног дана Видовадне 1389. на све стране разишао, али ипак остаде увјек (ако не баш сви) вијеран својој прадједовској вјери, српском имену и српском поносу. — Е, па Србадијо мила! кад имамо тако лијепе наше српске обичаје, за што би се лаћали што чијег: „мајмунисања," та за Србина мајмунисање није, а он се мајмунисању до сад ни научио није (бар поносни Србин Босанац и и лахки Херцеговац); па за што Србадијо мила, да се сад од окупације лаћамо мајмунисања? —

„Ад је ова слава одвојнла Са простотом и са веседошћу, Ватра плама боље него игда, Прострта је слама испод огн,а Прекршћени на огњу бадњаци, Пушке пучу, врте се пецива Гусле гуде, а кола пјевају С унучићи дједови играју." П. П. Н>. Јемуж е чест, чест," — али Србадијо своје чувајмо, бранимо, поштујмо и цијенимо, а туђе одбацимо и клонимо се, штоно има ријеч „као враг од крста." — Између многијех српских народни обичаји лијеп је и обичај на Божић, али пошто га с дана у дан нестаје, то ево латих се пера, да исти по могућности опишем, те да се тако бар у српској књизи нађе. * * * Т Јим се запости, одмах се старијешине појединих породица стану бринути о набављању овог или оног за своју чељад, па да тако ником не буде криво од стране кућног старијешине. Млађарија весели се, како ће се око Божнћа изиграти и испјевати. Ту ти се драговићу мој прави озимаће (свечано) одијело. Друга друзи долази, да заједно сигурају (направе) зубун, кошуљу, прегачу, каницу, аљину и т. д.; па ]ош