Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 7 8

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Ов. 2

Душманима јаде задавали Разчистише својој славк пута Увјерише кнеза забринута : Да су прави свога рода синци Дични синци, узор осветници! * Видовдан је крвав освануо, И јуначким кликом одјекнуо ; Стаде звека витешког оружја. Ломише се копља убојнта Косово се крвљу натопило Ситница се у крв преметнула По взјсци се узвик заорио : Мурата је Милош распорио, Десном ногом за врат му је стао, Ал је и сам на бојишту пао! Паде Милош — аој Видов-дане, Паде Милош — аој љуте ране ; Изгибоше и друзи му мили Иван, Милан подлегоше сили Три сунашца са неба српскога, Попадаше један крај другога Славни живот за род мили даше Свој и српски образ освјетлаше ! Паде Лазар и с њим Југовићи, И сви редом косовски јунаци, Изгубисмо царевину јаку И слободу изгубисмо златну Ах, тако је црна судба хтјела, Изненада срећу нам помела! Зацвилише пјесме тугованке, Потавнише наше среће зраци, Слободе нам потавнило сунце Ал нам слава потавнила није: Та Србин је као јунак пао Ж тада је образ освјетљао!! Српска вила у хаљини црној, Тужним лицем а тужнијим срцем: Љетала је од горе до горе, Проклињала Бранковића Вука ; Проклето му: што год има било, Тјело му се живо растпорило Проклет био докле траје сунца Проклет био док год траје Срба! Ај, због Вука српско царство паде, Царство паде — проклет Вук остаде. Српског рода ој славног племена: Настадоше ужасна времена Настадоше доба јадовања, Настадоше дани робовања . . .

Ми трпљасмо, нстина је права У црвено кад се прели трава, Врелом крвцом — браћо свеколика, Наших пређа славних мученика! Душмани се наши осилише, Слободу нам у таму завише, Српске мајке коњима газише, Српску дјецу на мачу дизаше. Робовасмо ни дужни ни криви Али сто јоштер Србин живи; Многе ј' горке чаше испијао Па опет се мушки одржао! Крв је сриска ватра пламенита. Што се ничим угасит' не може Понос сриски, то је горда стјена Што се ничим разрушити не да! А, шта нас је браћо моја мила, Сачувало до данашњих дана, У туђинство да не потонемо, Измеђ' сретних да с' не изгубимо?! „Нас сачува вјера прадједовска „Крст и олтар светог православља, „И са тиме гусле јаворове „И народни наши обичаји! „Свешковање крснијех имена. Јест, то нам је вазда заклон био, Што ј' душманске жеље одбијао И народност милу сачувао!!! Измеђ' свију наших обичаја, Што на понос Србадији служе, Крсно име највећма нас чува : Да нас туђе моде не окруже. „Крсно име" тај аманет свети, Ког' нам наши стари предадоше, То је извор нади и слободи ПГ.то нас бољој будућности води. Српском роду кад срећа цвјеташе „Крсно име" к'о сунце сијаше; Па и онда када робовасмо Кандило нам утјехе бијаше. Крјеписмо се са тим адиђаром И у ропству и слободи златној Том светињом као и олтаром Помагасмо вјери православној. Тај „аманет 1 ' наших нрадједова Србин штује к'о највеће благо Тај „заштитник" Срба чува, брани Да га туђа злоба не стамани! 0 слављењу крснијех имена, Код богатог а и сиромашног: