Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 264

Св. 7

разумнн л.уди, морају признати да је Христјанетво препородило свијет. Које је читао и проучио свјетску историју, па запамтио оне не])оде, 1'адна дјела, звјерске чине, и најстраховитија безаконства, што се догађаху прије доласка Спа сител>ева, — тај може нешто процијенити, коиико је добара дошло роду л»удекоме, кад га је обасјало супце правде, сунце, Хтаистјанства. Него, кад би ее вратили у овај свијет Христови апостоли, кад би устали из гробова црквени учитељи, па кад бн разгледали што се ради, видјели би крајњу неблагодарност човјечапства према христјанству, видјели би да људи заборављају колпко им је христјанство помогло да напредују у свему и да без христјанства нема напретка, узданули би пз дубине душа својих кад би видјели како се христјанске врлине занемарују. Христјанство је помоћник свију наука, оно благосиља вјештине и проналазке, оно освећује слободу мишл.ења и удружен.а, заповједа узајамно подпомагање, оно јамчи личну и општу сигурност, оно чува светињу поштења, имена и слободе, оно је напредак за којпм цио свијет тежи. Таква добра приноси нама христјанство кроз близу 2000 година. А како мн одвраћамо ? Како се томе одзивамо? Ево како: У данашње доба св. вјеру Спаситеља не напада безбожност и норуга јеретика, него немарноет и хладнокрвност хрнстјана. Та најсветија вјера, која је сјала у средини незнабожачких заблуда, као сунце међу облацима, која је у средини јеретичког трња цвјетала као ружа, која је страшна гоњења побједила, та је вјера у нашем вијеку помрачена, слабо уважена и погажепа од својих синова Хрнстјана. Рећн 1;е ми когод, како то? Ми вјерујемо, ми признајемо заједно са Натаниилом да је Христос син 1јожи , да је он Цар Христјански. Иетина је, да ми тако вјерујемо, али не живимо

како вјерујемо да живјети треба, зато смо на дјелима по вјери мртви, за то је неподпуна наша вјера. Пред нама су два пута: један за познавање пстине, други за извршивање добрих Д .јела. И овај двојаки закон јест св. вјера наша. Дакле ми треба да знамо оно што вјерујемо, и да живимо као што вјерујемо. Ми вјерујемо у Господа И. Хриета, него је ли нам вазда пред очима његов живот? Христјани имају јеванђеље, а извршујули јеванђелске заповиједи; светкујемо П ]>азнике, али како? Постимо од јела. него уздржавамо лн се од злих дјела? Примамо свете тајне, него настојимо ли да постигнемо кроз њих ону корист душевну за коју су установљене. На ова питања, нека евакоме његова савјест одговори, али је потребито да у ове дане кајања, сваки од нас озбиљну пажњу обрати на своје хришћанске дужности према Богу и према ближњему. Његујмо боље међусобну братску слогу! У Нојевом ковчегу пуни јех 40 дана живјели су мирно и сложно лав са волом, вук са овцом. Примјер нам је то, да се и ми људи као разумна створења Еожија међу собом слажемо, макар сваки имао своју ћуд, макар различно мислили, ипак можемо да један другога невријеђамо. За праву вјеру и добра дјела ишту се од сваког вјерног двије ствари: чист разум и непокварено срце, рааум за познавање а срце за извршивање. Испитивајући дакле снагом нашега разума, што смо дужни чинити за блажени живот вјечни наслиједити, гонимо из нашег срца сваку злоћу а напунимо га љубављу према ближњему. Прионимо особито кроз овај свети пост кајању и молитвама, пратећи побожно св. црквене обреде и у Господа Свемогућега просећи да нас без осуде удостоји причестити се тајном вечером Христовом, поклонити се светијем страстима и у душевној радости видјети свијетло Воскресеније Његово, које вам као духовни пастир свима из пуног срца желим. Амин.

Ријеч иа оиијелу свештеиика Негославачког Браттка Познановића, изговореиа у цркви Осјечкој 21. априла 1892. Бранко брате! него што ћемо ти груду црне земљице на мртво Прије него што ти посљедњу тужну пјесму: тијело твоје бацити; — допусти ми брате, да „к^'(н,1А пи.иАТк" отпојимо, прије него што те ти овдје у храму овом светом, гдје си први пут, мрачни грсб у ледена њедра своја прими, прије кад си евијета угледао, благодат Божију примио;