Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 267

рода", — непрестано се прпближава својој крајњој мети, својој судбини, кад ће му неумитна смрт морати пламен живота угасити и бацити га V, хладни загрљај землзин. Жалосна је та човјечија судбина, која га прати док је овдје на земљи. У свом прекратком, овдје земаљском животу, радује се и у срећи ужива, пјева и весели се; а у несрећи јадпкује, плаче и тужи; нриправља и спрема земаљска уживања и угодности; тражи мира и спокојства; тежи да што скорије дође до оствареља своје цијељи, бори се субјективно, бори се за свој опстанак са спољашњом ирпродом, у раду ствара себи најл 3 епше наде и планове и, кад тек у један пут појави се бура, која све те жеље и наде, као лаки прах са пута, развеје. Та неумитна и неминовна сила, ето, покоси нам добра друга, ријетког пријатеља и вјерног сина отаџбине — писара Јову, који јуче бијаше жив, а данас га гледамо пред еобом хладна, нијема и бездпхана; чиј живот бјеше оличена доброта и скромност, кога зато жали цијело овдашње грађанство, кога жалимо и ми, искупив се да га до впјечне куће испратимо. Губитак је велик и неиакнадан. Мјесто да га весели сватовац на вјенчање прати, хоре се тужним звуци — „! катн К ожј " и испраћа га у вјечност. Ми сви за њим жалимо и пл&чемо. Плачете и ви, који сте блиско срцу његовом стајали и нлачите .... али потоци суза неће моћи ожив-

љети зрна, која се сада сију „к-к т.тбнв"; но ће тек под лучама невечерњег, незаходећег сунца устати „кт* ттл-бип" (I. Кор. 15, 24.) Ну, шта могу на завршетку свога говора казати за утјеху вама, који сте предубоко уцвиљени смрћу покојника! Ја ту — признати морам — ништа не могу казати, јер сам оптерећен тугом, а слабачак и сувише ми је тешко да изразпм онз, што осјећам. Туга је велика, па је и утјеха потребна велика. Али ова је утјеха само у Бога. Само је он може послати. Мисао и вјера на будни промисао Божији, без чије воље ништа у свијету није било и не бива, — нек разведри и утјеши вас и све нас у овом црном часу туге и жалости. Ублажимо тугу своју. Помислите да је наш пок. Јова по вољи Цара небесног и Оца свију нас у дворе рајске одселио се, да тамо са најчистијим дусима име Божије вјечно слави. А ти, добри Јово, при овом прпвременом растанку с нама, прими од свију нас опроштајно: с Богом ! Нека си у вјечноети блажен и путуј рајским пољима спокојства; наслађавај се надземним, кад ти земаљско задовољство тако брзо прође и нека би ти преблаги и свемилостиви Бог учинпо мјеста у царству славе „ид^ж( к^^г е^тћ КШ/ЈАШ^ГЖ ЖИ/ШШ,! . —• Д.иинк. У Свилајнцу , 24. октобра 1890. год. Говорио : М. С. Анђелковић, богословац.

0 светковаљу недјеље. Посвећено иреступницима „Четврте божије заповијести." Написао: Васа М. Ћуковић, учитељ. г Помни ден Субботни јеже свјатити јего; Н1ест днеј дјелај и сотвориши в них всја дјела твоја, а ден седми Субота Господу Богу твојему".

Кад је Господ Бог створио овај свијет за шест дана, а у седми дан човјека, тог најплеменитијег створа под небесним шаром, тада је од Својих великих дјела отпочинуо и нама рекао: „Сјети се дана Суботног, да га славиш; шест дана ради и сврши у њима све своје послове, а дан седми — Суботу, посвети Господу Богу Твоме." „Субота" је ријеч јеврејска, а значи

српски: „одмор" — покој, а свето писмо вели: Освјати Вог ден ссдми, јако в тој тгочи от всјех дјел Својих и . (Бпт. 2, 3.) Овај дап, кога и данас Јевреји најпобожније и најсвечаније славе, елављен је у старо-завјетној цркви све дотле, док није трећи дан славно из гроба, Спаситељ свијета — Исус Хрис^ос васкрснуо. Тај дан, био је „Недјеља", коју васкрснућем Христовим и