Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7

Баш као онај ловац кад је хтјео птицу уловити, али оса са својом жаоком боцнула га баш онда кад је хтјео пушку опалити, и он због убода осиног скренуо с пушком и опалио мимо птицу, тако и човјек учинио би више пута нешто добро и племенито, али га сиромаштво помете. И свештеник је човјек, то и за њега вриједи. Рекосмо да је ово питање о евештеничком стао.у и уређењу више пута покретато и стишавало се, али ми ево сада и из ове дијецезе подижемо глас свој баш сада кад је већ одређен, именован, и већ посвећен митрополит за ову дијецезу, јер за ово, тако рећи, меЈју врчјеме од митроиолита Дионисија до сада није се могло о томе ништа ни говорити, нити пак што боље захтијевати. А сада, када је у Сарајеву митрополит добротвор Николајевић, у Мостару јунак и срнски заточник Перовић, па ево и у Тузли већ једном Србин митрополит врнједни народњак и чувени Мандић сада је баш хора да о томе говоримо. Знамо унапријед да ће се Високопреосвећена господа Митрополити наши сложно споразумјевати о свему што ће ићи на корист цркве и православља, свештенства и народа; знамо да ће све српске општине н сви свјесни преставници народа увјек радо прихваћати све што иде на добро и опћу корист нашу; знамо да ће и висока земаљска влада увијек изилазити на сусрет свима нашим оправданим жел.ама и захтјевима, иа зато и подижемо глас свој сада и велимо: врнјеме је веИ и на реду је да се једном уреди свештеничко стање у овим земљама, а нарочито у овој запуштеној дијецези. Али да би и ове двнје дијецезе Мостарска и Зворничка што прије еустпгле Сарајевску, као и то да би предлози и

Стр. 257 сарајевске у друштву са овима двјема прије и лакше примани и остваровани били; то је нужио да се и у овим двјема дијецезама као што је и у сарајевској оснују и установе конзисторије, ако не са четири као сарајевска, а оно макар са по два члана конзнсторијална, један сек])етар и један канцелнста. Јер ма колико г. г. митрополити били вол>ни и спремни, опет они немогу сами радити, нити пак толике послове отправљати без својих помоћиика, а особито ова зворничка дијецеза запуштена је, те треба н много труда и доста времена и више снага иа да се овај неред претвори у ред и да се овоме злу учини крај. Треба снага и људи на добру гласу и доброг владања, људи колико научнш и сиособних, толико вјештих и ирактичних Л>УДИ ИЗ народа — коуи познају све нужде и иотребе народа и свештенства, и све околности и обичаје ових земаља. Кад у карловачкој патријаршији, Србији па и у Далматинским епископијама чак и епискоин имају своје конзисторије, а још је код њих стање уре^ено; то зашто да код нас митроиолиши немају својих конзнсторија, него да се трпи оваки неред и запуштеиост ? Конзисшорија није нужна толико за ширавку свешшеничког стања, колико за уређење еиирхије у оишше; иреуре^ење иа■рохија, изви(ј'ање оволиких силних брачних иарница и конкубината; уређење црквеног иметка и рачуна; уређење црквеио-школских оишшина; иоиравке неуких свештеника строгом држању, надгледању, оиомињању и кажњењу неуредника, — у кратко реИи увести дисциилину у сваком иогледу, а нарочито код свешШенства итд. итд. А свега тога нма овдје много и премного. Па још кад ,нема потпуно вјештих

Б.-Х. ИСТОЧНИК