Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 581

Житељи имљанеки дакле ни бијаху до скоро сретни да им звоно навјешћује ни 'радост ни милост покрај тога, што имађаху нову доста дугачку, широку и високу лијепу цркву, која је од бившег митрополита сарајевског Хаџи Саве Косановића 1881. 8 септембра освећена, а саграђена трудом народним и ревним заузимањем свештепика г. г. Г. Адамовића и Г. А. Адамовића. Тек ове године садашља општина под предсједништвом пароха корнћанског г. Н. Адамовића, ријеши се да набави звоно, што и учини. Звоно је набављено из припознате ливнице „Браће нд. Бота" у Вршцу. Нето тезкина му је 203 кг. Да се види колико је одушевљење и радост народом владала, довољно је ако речем .да су се становнпци јагмилн, који ће звоно из СкендерВакуфа на волујским колима до св. цркве бесплатно пренијетп. Кад је звоно донешено, свпјета се око цркве преко хиљаду душа начичкало. Радост и милина вирила је са смјерног им и наивног лица, а са ведрог чела могло им се читати задовољство. Та њима бијаше првина видити црквено звоно. Још тај дан опгатина је држала своју сједнипу, на којој ријеши: да се звоно освети и дигне на црквени торањ на дан св. Николаја 6. децембра о. г. С благословом његооог Високопреосвештенства нашег општељубљеног Архипастира и народног добротвора Господина Ђорђа Николајевића, пошао је у очи св. Николе надзиратељ протопрезвитерата травнпчког г. Јефто Гашић са г. г. свештеницима Г. Адамовић и Н. Ада- , мовићем у Имљане, да звоно са реченим свештеницима освети. Кад бијаху на домак цркве опалио је вриједни учитељ г. Миле Мунижаба 1 .) шест метака из прангија, чиме је уједно дат знак народу за сјутрашњу светковину. Придошли бијаху у очевидној изненадости, знајући да ни црква ни парохијани немају прапгија. Заслуга, да се пуцњавом увелича тај свечан дан и фунггцпја, ирипада благороднчм господнну Швајгеру престојнику котара Котор-Вароши, који је барут и прангије за тај дан дао општини, на

1 .) Зато је г. учите.Ђ сам пуцао, иошто други нико није умио.

чему му испред осталог горенаведеног свештенства као и тамошњих житеља најтоплије благодарим. Још исту вече иочели су се искупљати сељани, којима су далеко куће; а сутра зором врвио је народ у гомилама к' црквп, да види и чује оно, што тако дуго не смједе и не може слушати и видити. На лицу свакога могао си видити неку веселост. Народа бијаше доста, и ма да је зимски дан, ипак бијаше врло лијепо и топло вријеме, пгто допринашаше неки свечаНИ1И изглед. Јутрењу молитву служио је надзиратељ Ј. Гашић са Данилом Адамовпћем, а по свршетку јутрење у 10 сати сва четири свештенпка обућена са школском младежи изиђу пред цркву, ђе је звоно било намјештено, те ту у присуству многобројног народа учине водоосвећење, којом водицом освете звоно. По освећењу звона изговорио је народу г. Јефто Гашић сходну бесједу. По том је поздравио народ г. г. Н. Адамовић и уједно позвао народ, да сваки по могућности приложи на звоно. Народ се доиста том позиву достојпо и одазва. Звону кумоваше Лука Мака,рић и Адам Грубач прпложивши као кумови, први 2"., а други 24 фор. Након тога литија се упути на ново у цркву. Док се свештеници припремаху за св. литургију, дотле је вриједни учитељ М. Мунижаба са управптељем оружничке иоште у Имљанима, Н. Лужајићем дизао на торањ звоно'. На „благословено царство" први пут је зазвонило. Слабо је моје перо да оппдне тај моменат ако га је народ осјећао слушајући умилни звук звона, ту би и невјешт психолог битну нромјену на лицу ирисутног народа опазио. Ту бијаше више нешто од обичне ]Јадости на ведром им челу написано, коју човјек само осјећати може, а никако исказати. Но свршетку јеваиђеља изговорио сам присусном народу шљедећу бесједу : Драга браИо и благочестииви хришЛани ! По промислу божпјем а по жељи и слободној вољи мојој, ја сам примио благодат и дар св. Духа иосреством н> јговог Паеокопреосисштенства г. г. мптронолита Т> >р1)а Николајевића; постао сам свештеник и пошљедоваоц