Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. бб

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 п 2

Оиа држи Христа, снна једина, Па дозивље Крститеља Јована: „ Богом куме, Крститељу Јоване, Дај донеси један стручак босиљка, Да крстимо Христа, сина једнна!" Кад почеше кршћанати сина једина, Потресе сс црна земл.а иод њима; Још у раиијим годинама слуш'о сам како се она велича и како се о њој прича. ама много сам од тог поборавпо, на за то ћу уз згодније прилике пошље распитиват, а сада бпх само нренио неколика става из путописа, ако не буду г. уроднику на одмет, јер дрзким да ће битп ком староме попи зрнимљпва. Цркву Софију између осталих подигао је, као што је познато знаменити нравославни дар Јустинијан године 532. а године 1453. претворпо је силни Мухамед II. у мошеју. „На њој је управо шест година рађеро, а радило је дневио по десет хиљада раденпка. Кажу, кад је св. Софија била готова, на дан љеног освећења, Јустинијан је у радости узвикиуо: „Соломоне ја сам те надмашио!"",т. ј. љепша, ејајипја и величапственијаје црквасв. Софије, него што је био онај храм, кога је Соломон свемогућему Богу у Јерусалиму подигао, н о коме св. Писмо говорп. „Она има 250 аршипа у дужину, 228 у ширину а главно кубе нде у вис 169 аршина". О њезиној огромности, изглеДу и грађи не треба, ја мислим нн говорити. Доста је кад се зна. да је она била урнек византијској архитектури. „Кубета, вели М. Р. и аркадс Аја-Софпје ако емијем тако да се изразим, били су азбука доцније образованом мавријеком и руском стилу". На даље он казује: „Кроз два дугачка,'равноодстојна ходннка, дозидана на западној страни старе грађевине*) долази се на главни улазак у мошеју, тако звани краљевски портал, са бровзаннм вратима. На вратима узидан је мали метални саркофаг, налик на данашње мртвачке сандуке. Ту је, рекоше нам, костур св. Јелене, ну ово би свакојако ваљало овјерити. „Јер око старе цркве чињена су додније многа дозиђавања. која јој још са угаситом жутом бојом дају обичан изглед мошеје^.

Раступи се ведро небо над шима; Застави се Јордаи, вода студена. Прибиљежио: Н. Н. Бирч. г ) Неких има, ја сам прије давно слушао, па још и даље набрајају, ама онај, што је мени прич'о, — стурио је вели. Чнм се наступи у Аја-Софију, прво пада у очи што је најоригиналније и најљепше у њој: њено кубе са својим огромним размјерама и дневном евјетлошћу, што је кроз многе прозоре свога вијенца пропушта у унутрашњоет храма. Свакога тренутка рекао бих срушиће нам се кубе на главу. Па ипак сви саставни дијелови његови, намјештени вјештим неимарима: Артемијусом из Тралеса и Исидором из Милета, стоје непомпчно у свом мучном положају ево већ четрнаест вијекова, цркосећи и сампм земљотресима, који на овој страни Европе и у Јонији порушише толике величанствене мраморне сиоменпке класичног доба. На зидовима олтара кроз жуту дречећу боју, којом су премазанп, могли емо разликовати „главу Христа Спаситеља", увјенчану ореолом. Неки трагови од шара виде се и у кубету, а сјем тога, од свега што бп још могло подсјећати на хришћанско поријекло Аја-Софије, постоји још на галерији у зиду „један полурељефан крст". Сјем архитектонског дјела, што је н преко воље истрајало толнко вјекова да свијет задив.Бава, у унутрашњостн Аја-Софије влада потпуна пустош. Над ћошковима апсиса и над стубовима висе калиграфисани цитати из корана, којн, како ° веле, подсјећају правовјерне на молптве, што су их дужнн своме падиши; а на јужној страни испред стубова намјештене су трибине за султана и султаније, за ове пошљедње решетком покрнвене, и најзад, на источном крају, два мала лазурна стуба, који служи за свјећњаке, ето то су јој сви унутрашњи украси. Рогозине и отрцани ћилимови, постављени мало косо нрама дужој осовнни цркве (у правцу Меке) у мјесто да је красе, као што ћемо видјети тамо даље на нсгоку, доводе око у забуну односно правилности цпјеле грађевпне), Н Н Вирч