Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 522

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Свештеници! И сами знате, да је проповиједан>е слова Божијег и владатке по н.ему прва и најглавнија дужност, и обвеза сваког свештеника. Знате, да сам Сиаситељ наш Христос и Роспод, шаљући своје ученике н апостоле по свијету на служење, прије свега заповиједио им је: идите, научише све иароде (Мат. 28, 19; Мар. 16, 15. 16). II апостоли сматрали су за главиу обкезу и дужност своју учнти људе и проповиједати слово Божије, јер говори св. апост. Павле: Лко неироиовиједам јеван^еље, тешко мени (1 Кор. 9, 16).— Они су ову дужност и својим пријемницима — духовним пастирима налагали са ријечима Тимотеју: „Заклињем те дакле пред Богом и Господом нашијем Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима, доласком шеговијем и царством његовијем: прОПОвиједај ријеч, насшој у добро вријеме и у невријеме, иокарау, иакријешп, умоли са свакијем сношењем и учењем (II Тим. 4, 1 и 2). Нрапила апостолска (36 и 58), и саборна (VI. васељ. 19), наре^ују свештепицима, да проповпједају слово Божије. Особито 19. правило VI. васељ. сабора обвезује свештенике, и заповиједа им, да. говоре проповиједи и бесједе сваке недјеље и нразника, и да у цркви народ поучавају. Свети оци православне једне, свете саборне и апостолске цркве, својим примјером показали су се неуморни дјелатељи у проповједничкој дужностц, као: св. Василије велики, св. Глигорије Богослов, св. Јован Златоусти, св. Сава српски просвјетитељ, и многи други светитељи и служитељи олтара Божијег. Па и нагаи стари духовиици и свештеници, истина да су били без велике науке, али су нпак кадри и вољии бпли свакоме Хришћанину и Србину у свако

доба и па сваком мјесту добар очинскн савјет и добру поуку дати и у храму и у дому, н на сваком мјесту. 0 томе имамо доста примјера да се на њих угледамо Сада Богу хвала, имамо већином свештеника, који су учнли богословске науке. па шта ови раде као свештенослужитељи п пастнрн? — Они ријетко кад бесједе; илн баш никако не проповнједају слово Божије недје.вом и празником у храмовима, и у парохијама на зборним мјестима; онп се рпјетко кад сјећају да у данашње вријеме уче. и упућују, да чувају и иаству сиасавију , (Мат. 13, 25.); опи петраже своје духовпе овце које су зашле (Мат. 14, 12) Ни један свештеник не смије сматратп своју проповједничку дужност за маловажну; напротив то је најглавинја његова дужност као црквеног пастира, као српског свештеника, па ма он стајао на ком било ступњу јерархије, — бе:> разлике чина и положаја; то је узвишена његова задаћа, коју је он узео иа себе примањем сана свештенпчког, — примањем св. агнца из руке свога архттјереја. Свегитеници, који се добро сшарају за вијерие своје, даје се двогуба част, а особито онима , Јсоји се шруде у ријечи и у науци (I. Тим. 5, 17). Кроз цио жпвот свој сваки свештенпк н служитељ олтара Божијег, дужан је учити повјерено му стадо духовно, у нетпнама божапствене вјере хрпшћанске; дужан је старати се о спасењу душа својих парохијана; а ту дужност своју треба да извршује бесједом, и проповиједањем својим на сваком мјесту, а особито у храму. Ова његова дужност у правом смислу може се назвати дјелање анђелско, јер се и сам свештеник у св. Писму назива ан^елом, па за то његове усне шреба да чувају знање, и закон да се тражи из њего-