Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 56

Св. 2

јета, или мјесто личног Бога. узимљу само празни логички појам, шта вшие и грубу материју. Мисао тијех философа, која у свему другом захтјева узрок и разумне основе, овдје ее тек збија и не подвргава своју сопствену радљу крптици и оцјени. Збиља, зар је општи факт вјере, чудна хармонија живота свијета празна ријеч?! Зар љепота природе не подиже поглед љихов од земље на небо ? ! „о.ијмчига Н !ј)лз8 .нн0( н^т> крдце и они н( кндат %, прг.и^дрлгш Ткорцл" — говорп апостол ГГавле (Римљ. 1, 21) Али бадава, ако се невјерство не подржава својим теоретичним начелима, мање је самостално у том одногаају, а налази за себе саучешће и ослонац у тјелесном, у тилитарном правцу самог живота, којп не помишља ни о чему већем — будућем; но, ако срце није покварено, ако оно тежи к правди и свјетлости — радо и вјерује у биће Божје и с вјером прима откривено учење о Бзему. Таквпм начином један из корјенитих узрока невјерства саставља помрачење срца човјечијег, а уз то такођер велику улогу нгра и кичељивост ума са својом тежњом, да проникне иза предјела оног, што је пзван граница његових сила. Битна је особина догматичннх истина та, што оне престављају тајне за човјечије мишљење. Категорије разума: пространство и вријеме уске су, да обухвате те истпне. Пошљедне надвисују разум човјечијн с његовим формама, п ма колико би се бесконачним обухватило коначним, никада се неће потпуно обухватити, већ ће вазда прво над другпм се уздизати. Вјера ннје појам, или звук, она није израђена мишљењем. те за то му и не прнпада: нити јој оно може додати, нити што одузети, јер јој није ништа ни дадо. Она је живот наше душе, њена природа. И при испуштању ове пошљедне околности састојала се највећа погрјешка оних мислиоца, који су се трудили, да разумом докажу истпне вјере, као нешто неизвјесно. Они су их обратили у прости акт мишљења и провели су их по свима својим формама. Мјерка је испала мала, али су се истине високо уздизале над формама и за то је цијељ била промашена. Ма колико би мисао човјечија произвела доказа бића Божјег, сви су онп морали изгубпти свој значај пред критиком Канта, а нарочито у Јакоби, који говораше: „као што фпзика не може да начини вид, слух и т. д.; исто тако п разум није кадар да докаже

истину бића Божјег. Прије, него докажемо ту пстину, мп је узимљемо из њедара наше душе и за тим је водимо већ по логичким процесима". И зар се може, пошље овога, говорити, да га је мисао, која је добила почетак од истине, створила ? Очевидно — не ! Смијетпни би били и без сваке вриједности сви логички докази оног, гато гледа на сунце кад сија, кад би он наумио да доказује, да оно заиста сија. Али пошто разум не може дати вјеру, јамачно је не може ни одузети. Тезис је јаеан, али је и игнорисан оним натур фплософима, који одричу откривене истине. И шта ? — У XVIII и XIX. вијеку када су природне науке показале господство разума над природом и њеним законима; када је оно очигледно показало како далеко разум може да засијеца у област раскрића тајна прпроде, он се, као ослијепљен. у пуној увјерености у своје снле, бпца са својом анализом и у област божанствености: провјерава својим аршином религијозне истине, онјењује их и као оће да скине философпју с неба. И шта? — доказује дубоку своју неспособност, да поведе тамо човјека. И ти мпслиоци са свемогућим својим телескопима и микроскопима не могу ниђе у васељени да нађу хришћанског Бога, нитп у небеским просторијама. — Јавља се : материјализам, атеизам. деизам и т. д. са својим строгим крајно" стима: нема Бога, нема више вјере, она је гаорак само неразвпјеног, сујевјерног народа. Сама природа њихова устаје против тих судија и попуштајућп њој, расцијепише се на више логора: неки од њих узегае, мјесто личног Бога, тек празни логички појам; други грубу материју с њеним законима; трећи су бескрајно биће, погато је оно свијет створило, обратиди у мртву силу, не будући кадри савршено се одријегаити од осјећања вигаег бпћа. Та мртва сила као да им говораше: ако не нађеш Бога у твом срцу, џаба ти га је трашпти по свијету. Оригинално је, да су они људи, који су налазили Бога у срцу, видјели Га и у васељени, која је с њеном хармонијом и љепотом јога боље јачала, објашњавала и откривала оно, гатојемо гуће било у срцу Творцу. И ако су тп велики мислиоци нагади у разуму и васељенп Бога, то само за то, што су га они ранпје имали у срцу. И заиста, они су полазили с лиЈепом намјером: да научним путем докажу откривене истине; а међу тим нашп натур-философи задали су се та-