Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 356

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

да се ученици не би саблажњавали у граматпч- | кој п стилистичкој својој вјештини, чптајући овако унакарађене књиге. На скоро иза те моје критике тијех књига добијем позив од родољубиве штампарије Браће Јовановића из Панчева, да се примнм прегледања и дотеривања „Апостола и еванђељаПлатонових", кад сам их већ огласио за несходне, па ће их они тако доћеране прештампати дати. Ја се радо примих понуде те, јер знадох, каке ми муке задаваху „Аиостоли и еванђеља" до сада редигована и толпко по школама нашима рашпрена, кадгЈД их дадох ђацима својима у руке. И ево сад пх има народ наш прерађене и дотеране, и ако са незнатним ситним погрешкама, без којих оваке књиге и при највећој пажњи бити не могу. С тога препоручујем горе споменуту књигу сваком брату Србину, а нарочито нашим српским школама, као далеко савршенију од осталих књига њене врсте, да је набаве за ђаке наших школа, а и иначе за љубитеље св. Писма. При свем толиком трошку и труду исту је цијену придржала тој књизи честита књижара Браће Јовановпћа. 75 новчића. Иконице су у њој задржане оне досадање, ма да их ја у свему не одобрих; само сам их друкчије разредио, А сад нека приме г. г. Браћа Јовановићи моју захвалу на тој готовости и пожртвовању а смијем рећи и захвалу мојих бившпх ученика, који су ме баш и потицали на прерађивање те књиге, а нека остану у увјерењу, да су лијепу услугу тијем учиним просвјетп нашој, али нека се не задрже само код ове књиге, но нека наставе и код осталијех, па ће лијеп спомен оставити потомству нашем. У Жохачу , о мајци Анђелини 1894. Гаврило Бољарић, окружни прота мохачки. „ХришЂанске врлине", њамијењено тгравославној сржкој младежи и сваком ХришЛанину. Превео и попунио: Јован Петровић, катихета и професор на кр. вел. гимнасији, кр. вел. реалци и учитељској школи у Загребу, вптез црногорског ордена књаза Данила I. Прештампано пз „Босанско-Херцеговачког Источника". Сарајево, прва српска штампарија Ристе Ј. Савића, 1894. Цијена 40 новч. а. вр.. Може се добитп ова књижица код уредништва „Источника". Ова књига обухвата 186 страна средње осмине, са овим са држајем: Мадо предговора — 1. Вјера — 2. Нада — 3. ЈБубав — 4. Кротост — 5. Мудрост

— 6. Уздржљивост и трезвеност —■ 7. Ћутљивост — 8. Правда — 9. Поштење — 10. Штедљпвост —• 11. Богобојажљивост ■—• 12. Смјерност — 13. Трпљење — 14. Милосрђе — 15, Породпчне врлпне — 16, Учтивост, пријазност и готовост помоћи ближњему — 17. Гостољубивост — 18. Захвалност. — 19. Поучавање — 20. Мирољубивост — 21. Јунаштво. Писац у предговору вели ово: „ Не будите нерезумни, него иознајте што је воља Ђожија (Ефес. 5, 17). „Кућа, школа и црква јесу темељац камен у згради религијозно-моралног живота свакога Хришћанина. То су три фактора, који треба да. воде човјека циљу његова живота. У кући родитељи, у школи — учитељ са свештеником, а у цркви — опет свештеник, треба „благовремено и безвремено" да упућује човјека да „не пде но тами", да „не чини дјела мрака", него да зкиви и радп таро, „да се виде добра дјела његова и да се прославља Отац наш, који је на небесима". „Но под теретом домаћијех брига и у вртлогу свјетскијех догађаја, много се што-шта од науке, добивене од матере, школе и цркве, извитлави и пође кривијем путем тако. да човјек често заборавља на дужности своје, оглушује се гласу савјестп своје, гласу цркве своје, која га као добра и брижна матп призива к себи и упућује, шта треба да чини, „да наслиједи живот вјечни", па тако многн „ходи по тами", занемарује своје хришћанске дужности, изгуби пут, којим треба да иду к циљу своме, и тако се удаљава од Бога и губи наду на вјечни живот. Ко један пут пође странпутпцом, тога је тешко на правп пут пзвести •, и благо ономе, ко се за времена прене пз грпјеховна мртвила, тај је спашен. „Разпп су путеви н начини, којима се може човјек упутити и поучити да позна и вршп евоје дужности према Богу и ближњему, но ништа на њега не дјелује, као жива рпјеч. А гдје ће он чути ту ријеч? Гдје — ако не највише у цркви. Цркве су наше недјељама и празницима, а у некијем крајевима и сваки дан, отворене, служба се Божија служи; народ наш црпски особито воли цркву своју, алп — ево жалости — народ ! наш слабо похађа цркву своју, не слуша гласа пркве своје, па за то се и налазе код. њега таке навике, које га тако понижавају, да он више пута немД права звати се не само Хришћаницом