Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 3

такова разлика? Код свију јеванђелиста је иредмет један — Христос; сви су они л,уди некњижевни и прости; сви баш беху каламом Великог Књижевника, органом Духа Светога. Не провејава ли у овој разлици особита намјера Духа Божја односно овог Јеванђеља? Не мали оно каквог особитог назначења ? Не откривали собом што ново у плану домостроите.љства Божјега? Не представљављали с нових страна премудрост свеблагог Промисла? Ето питања, која се лако могу представити пажљивом читаоцу. Али истраживал светптених поменика хришћ. религије има осим тога још много важнију побуду да се занима тумачењем овог предмета. Има људи. који су, усљед разлике, која је примјећена у четвртом Јеван^ељу, дошли на мисао да подвргну сумњи подличност његову. „Овде није онај Христос, —• говоре они. — Кога су нам описали прве Јевап^елисте; овде томе Он не учи, тако се не нзражава: у његовим ријечима влада тама (и хладноћа Ј ). Не мислимо опровргавати ове клевете: — но да задовољпмо колико-толико љубопитљивости хришћанима, који се поучава у дјелима свеблагог Промисла, и по могућности, да покажемо ону слику гледишта на Јеванђеље, при којој бп се све, или барем најважније сумње, које су изникле односно њега разријеншле, саме по себи, и сваки читалац јасно видео би, да један само Јован могаше написати оео Јеванђеље, и Јован могаше написати на име шаково Јеванђеље — а то је намјера, ради које предузимамо да протумачимо суштипу и узрокл разлпчишог карактера у Јовановом Јеванђељу. *) Такве лиели су у осннви списа Док. Бретшнајдера: РгођШа с!е Еуап^еШ е(: Ер1з(:о1агит Јоашпв Аров1оН 1пс1о1е е! оп§тае.

Но нека не буде увреде осјећају побожног хришћанина пред свештеним поменицима ријечи Божје, што својим размигаљавањем ми побожне низводимо Божанствени предмет у област. која подлежи човјечијим истраживањима. Ово је неизбежпи удес разума и оних, који мисле да могу постигнути оно, што је Божанствено не другчије но у земним сликама, под видом човјечјега, и изрицати о њему свој суд само под утицајем својих руководних начела. Природно је, да ћемо умалити високи предмет у његовом описивању; но ако ће и у овом виду носити на себи дивне знаке производа истинито Божанственога; тим јаче може да се утврди вјера, тим ће више имати права осјећај да буде побожан иред ријечју Божијом. У опште, основ — у неким одношајнма (не говорим у свима) еудити у сдшсима Божанственим по тим пачелима, по којим разум суди о производима човјечијим — садржи се у том, што, изрекавши ријечи своје човјеку, Бог Дух Свети некако уирављао се с његовнв разумним подробностима, са околностима мјеста и времена, које у сваком случају подлежи истраживањнма разума. Оци цркве, не држећн за неумесно тумачити побуде,какве су руководиле свештене писце у раду им и давати одговоре о слици израза Божанственнх књига, као свагда аналогној с природним својствима њихових писаца, у нашем дјелу предходе нам својим прпмјером. Дакле, из даљине, у какву нас ставља дгшљење узвпшеношћу Јеванђеља, нацртанога љубазпим учеником Хрпстовим, приблнжујемо се с побожношћу ка светилишту, које скрива од нас лако достижне тајне његове. Јеван^еље Јованово разлпкује се од осталих прво, садржином , друго, својим