Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 147

Задатак. За идући сат ћете ми на писати први члан символа вјере овако,

како сам ]а на табли наппсао, пак га онда преведите!

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ЈЕРОМОИАХ И НАСТОЈАТЕЉ МАНАСТИРА ГОМИОНИЦЕ ИСАИЈА КОСТИЋ-ПРАП1ТАЛ0.

Сирах.

— Био богат, или убог; силан или екроман; олаван, или ништав; господар, или сужањ ; научан, или ггрост; слуга, или цар, опет је ду-

жан,

те дузкан! .... — Да, дужан је

ду-

жан Србине брале! . . . — Дужан је Богу душу! — И дакле, је ли се само инсан родио, он

било, тек то је дуг Богом дани и од њега нико жив на цијелој васиони избјећи не може ! , . . — Тако је дакле Србине мој, и друкчије није, па хвала истином и драгом Богу! . . . — Србине читаоче, овог нашег дичног и ваљаног листа, лијепо нам веди она српсканародна: „Кад човјека самрт нађе, Ништа собом не понесе, Већ скрштене б'јеле руке И праведна дјела своја". — Неки мудрац по имену Сирах рекао је: „Добро име остаје до вијека", — И борме, обазримо се десно, или лпјево; увидићемо, да тако збиља и јест . . . — Јер: „Све пропада и све најзад страда, У том само жижак не постаје" . . . — Рекао је наш пјесник и јунак Србин босанац Симо Милутпновић—Сарајдија. * — Човјек, као најодабранији и најљепши створ Божји,. може на више руку добру успомену, иза себе да остави . . . — Рецпмо, дужан се одликује издашном, пруженом руком и милосрђем; Ненад, као добар научењак дакле на научном пољу; Предраг ее опет одликује, као добар радтш у државном послу, или у коме народном потхвату вјерског, или ти националног садржаја; Жарко, као добар, ВЈеран, ревносан слуга Божјег св. олтара и т. д. — Елем, као што рекох, човјек може на више руку заелужити, па да га његов народ еа

Из прибиљежака: Орб-Пеције Добро име остааје до вијека. поносом спомиње, или борме Србине драги обратно!?! . . — А читаоче љубезни, мадо прво споменути јунак Симо рекао је: „Утјеха је спомињати претке, „Пробитачно врлости се гријат, „Што поноса човјечија зубљу „Само ужди у уђењем р'јетким" . . . — И ја ћу овдје неколике прозборити о једној скромној, но иначе спомена вриједној личности, које се личности народ врло добро сјећа, и радо и о њезиним врдинама приповиједа; бар у овој околинп, гдје је та личиост живила. — Та личиост јест, чије сам име мало прво, као наслов, од оријех редака истакао , . .

— Тамо у крајини љутој и нахији „Санског-Моста", има једно врдо лијепо и романтично село — „Лушци — Паланка", или како се у Крајини зову : „Лушци". У том убавном селу, а управо под „Грмеч планином" угдедао је бијели свијет године 1829. Раде Праштало, а од родитеља Косте и Маре. Као дјечак од својијех 12—14 година, Раде је дошао к мавастиру Гомионици, па ту почео српску књигу учити, а од, српских калуђера. Праштала као свег ђака узеојесеби тадањи старјешина гомионички бдаженопочивши игуман Дионисије Вучковић, отац познатог великог српског народног добротвора неумрлог Косте Вучковића. Негдје око 1851. године митрополит Дабробосански Нрокоппје (1851—1853. (дигне на правди Бога игумана Дпонпсију с манастирске управе. Дионисије упути се сину Кости у Спљет и поведе собом свог ђака Раду; алн дуго не остане код спна, када га је овај устављао. Повративши се из Спљета Диониспје са својијем ђаком Радом, буде тамо негдје око Грахова ухваћен и оћерап у Травник.