Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 149

Исаија, ма да није био Бог зна како шкодован, ипак ]е радо куповао књиге и читао. Знао је осим српског језика и турски. Послије окупације, гдје, бп се год почела црква или школа градити, Исаија је радо рукономоћ пружао. Тако на пр. он је дао у градњу цркве крупске код Бања-Луке 50 дуката. Лицем на Ваведеније 1887. године добри пастир свог стада, неуморни дјелател. Впнограда Господњег, ватрени Србин Исаија Костић, испустио је своју племениту душу. Исаија је био крупног тјелесног састава, а свијетла и поштена карактера. Волио би (како мп његови познаници причаше) главу изгубити, него своју ријеч погазити.

Човјек кад се смисли на она времена, кад је Исаија као калуђер био, и на ону малу његову научну спрему и тадашње околности, мора му збиља признатн, да је он за овдашњи манастир и његове парохијане доста заслуга имао, па као такому, нек му је од моје стране —■ као инока гомионнчког, првог наставника на његовој заснованој школи и земљака, овијем скроман вјен чић на гроб сплетен; име ће доброг Исаије вјечито остати у народу у околини манастирској, а у историји манастира Гомионице и поготово. Слава блаженој сјени оца Исаије ио сто пута, и вјечна му памјат!... У ман. Гомионици , на св. три Јерарха 1895-

ЗАПИСИ 113 ПАСТИРСКОГ В0Г0СЛ0ВЉА. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимандрнт Борис. Превео Григорије А. Николић свештеник у Митровици. I.

0 пастирској служби у опште. Природни основи пастирске службе у човечјем духу и укупност његова у човечјем поколењу. У човеку је урођена врлина, да познаје и поттује Бога, којој се Бог и обраћа, пробуђујући у човеку свест религиозних дужности и међу религиозног знања. Потреба познати истину, особито највишу истину, т. ј. Бога, ј'есте најдубља потреба нашега духа, На тај начин у човековом духу лша нешто урођено, шта чини религиозна чувства и религиозпа уређења сагласним са његовом природом и природиим за њега. Може се без навијања потврдити, да ни једно урефење, које има општи карактер, и што је још важније, које је Самим Богом предназначено к бићу до свршетка века, не може не имати основе у самој природи човека; мора бити ма која општа потреба, којој она задовољава, или ма која неопходиа истина, коју оно тежи да оствари; у самом срцу, у самој природи човека мора бити унутарњи основ ради одређене опште чињенице.

По овоме, ми тврдимо, да кореи и . основа пастирске службе лежи у самој природи човека, и постараћемо се доказати ово на следећпм странама листа. Као што свака друга оишта потреба човечанства тамо, где има могућности за своје задово.љење, ствара одређену дужност, тако и најошнтнја и најнеопходнпја потреба човека, — потреба религије, ствара дужност или служење релнгиознога наставника, или, да се изразимо тачније, она служн као неизбежни узрок за постанак такога служења. Тако, неопходност општег поретка и сигурности, неопходност ограничава личне слободе у корнст општег добра ствара познате форме гра^аиске уираве. Форме управљања, више или мање савршене, битишу у свима, шта впгае у најнеразвијенијем друштвима; а код народ^, више образованих, неки се људн сасвим посвећују изучавању закона и настојавању да се извршују, и што су искључивије били посвећени овом служењу, то су постојали бољим управитељима. Као други пример, а у прилог