Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 156

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

Бог нам таквог милосрђа у срца улива; Сиромака одјенути да весели бива; Јер ко њему руку пружи весељем обилно, Бог ће тога светим рајем освјетлити силно; Јер кроз уста Соломуна Он му поручује: Благослова светог свога њему исказује. Зато браћо надгледајмо наше сиромаке, На гошћења зовимо их, но без муке сваке, Нити коме дајмо рећи: Ћ одите нам смцром!" Јер Бог хоће да су врата отворена широм : Сиромашку голу, босу, вавјек вајном њему, Додијалом самом себи а и свјету свему,

, Који тражи с рјсч'ју Бога да себе нахрани, Господ Христос то чинити нигда нам не брзни. У марту 1893. * •У- * Мјеста из Библије откуда су узети ови извори: Приче Соломонове 28, 27. Псалом 36, 10. Приче Ооломонове 3, 10. Приче Соломонове 22, 9. Приче Соломонове 14, 21. Псалом 40, 3. Марко 9. Товит. 41, 11. Исаија 58, 8. Књпга проповједникова 29. Марко 9. Књига проповједникова 19. Псалом 40. Посланица св. Јакова 2, 1 13. Товит. 4, 11.

Р А 3 Н 0.

Лијеп примјер хришћанског живовања и дубока старост — Наука о души, или страним изразом „психологија" учи нас, да је чувство божанства — религијско чувство, најјачи темељ подумијеша и ослон чувству, мор&лном; и збиља тако и јест! . . . Но, знамо, да до чувства божанства долазпмо васпитањем, али има и простих људи, т. ј. људи, који науке никакве учили нијесу, па ипак су им чувства божанства одњегована, и још како ! . . . — Ево једног примјера: „У Босан. Крајини, парохији „ваведенског српско-правосл. манастира Гомионице" не далеко од Бање-Луке, живио је један старац по имену : Гавро Мајсторовић, житељ села „Мелнне". Ци јели евој живот провео је у побожносги и правос. хришћанској скромности. Гавро Мајсторовић вазда је био искрени пријатељ своје цркве, својих ђаконоша и своје красне православне вјере. За вријеме тешких и чемерних дана, дијелио је зло и добро са гомионичким калуђерима, као својим духовним пастирима; Гавро је сваког инока гомионичког у душу знао. Пнсцу овијех редака, млого је у перо казивао о појединим калућерима, а и о приликама и неприликама манастира Гомионице. Гавро је, док га (— прије по године) ниЈе старост срхвала, редовно је манастиру сваког года долазио и у цркви послуживао. — Кад је већ Гавро видир, да се мријети мора, он је лијепо сазвао своје синове — њих три, и другу чељад, па их свију очински посавјетовао и благоеловио. . .

— И тај добри старац, кога је сва околина поштовала у својој сто и двсвтој години преминуо је 5, фебруара о. г. оставивши савјет својој дјеци: „Не мојте туђег присвајати, млађе сузбијајте, радите дан и ноћ, а притом и штедите старјешине, не мојте за њима рђавих рјечи бесједити, јер земља се тресе, кад се рђаво говори о својим законошама, не свађајте се са комшијама; подајте у цркву у име опијела једног вола; кроз осам дана, ко гођ кући дође, нахраните га и напојите, дајте за спомен моју 6. фор. нашем учитељу, нека једну добру књигу за школску књижницу набави (набављена је „Пјеванија" Змаја Јована Јовановића) . . . Врла старина Гавро, сахрањен је уз велико саучешће своје чељади, родбине — комшија 6. фебруара о. г. а на гробу изговорио је писац овијех редова неколико топлих ријечи у почаст тако добром старцу. — Нека му је овијем неувенули вјенац на гроб положен, уз усклик: „Бог да те прости, и помилује добри и честити Србине Хришћанине Гавро! . ! . . . На тодорову суботу 1895. год. — Срб — Пеција Лишен чина. Васо ЛелагиЛ, архимандрит и негдашњи управитељ бањалучке богословије, син ове земље, почетком мјесеца фебруара т. г. у саборној биоградској цркви, која је била пуна дупком радознала свпјета, лишен је чина свештеничког ! Најприје, нокушао је митрополит, да Педагић своја начела и штетну пдеју напустп и да