Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 329

Да су у суштини т, ]. у животу Израиљћаии и Амалићани, потврдили би нам ове истине, за које би нам анархисти и атеисти рекли, да је абсурдум тако вјеровати. Но ми вјерујемо у све оно, што нам Библија говори, тим више, што се и у рукама Мојсеовим подигнутим у небу тумачи воља Божја, а спуштањем пораз Амалићана. Велико значење и воља Божија види се и код Констаитина Великога. Анали његовога доба казују нам: Цариград је узрујан; са свију га страна опкољује ужас; велнки царев дух осјећа иеку сјету; указује му се на небу крст с девизом : „Овијем ћеш знаком побиједити". Тим знаком Константин и побје^ује. Успјех бјеше постигнут; Божје знамење побиједило је противника. Далеко је вријеме од времена, али ипак с Богом јављају се и други борци и побјеђују, а и ту је во)ска. Ово говорећи, мислимо на јунакињу Јованку Арлеанку; она се јавља исповиједа; бори се и побјеђује. Нећемо рећи анархисти; али тада гори одузимљу јој жнвот, мученички јој пепео просииљу у ријеку. Нијесу ана])хисти одјелом већ дјелом у души злочинци; осу^ени историјом, као што и ми сада осуђујемо анархисте и атеисте. Гдје се Бог љуби, поштује и не псује, ту и помаже. У томе крај јунаштва обилује једна мала земља, а то је . фна Гора. То ћемо доказати. У вријеме Шћеиана Малога Турци и Млечићи опседну и ударе на Црну Гору. Богу било жао шаку јунака уништити: на Турке и Млечиће пошље своју казну; Нукне гром у барутаиу улогорене млетачке војске близу Будве. Нопуштањем Свевидећега други дан пукне у војску паше скадарскога. Турска војска упла-

шена тим небеским гњевом распршти се и остави Црну Гору. Није ни то доста трећи сразао војску турску на Граховцу. Главни командант црногорске војске тада бјеше велики војвода Мирко ПетровићЊегуш, отац данашшега кнеза — пјесника. Млетачка објесна сила у своме вандалпзму ; нема онога, на што руке није уздизала; ии светиња јој проста не бјеше од руку њезинијех. Као да ће брзо издахнути, чега избјегла није, од свашта стрепљаше, све јој бјеше црн баук. Ни више ни мање једним таквим црним замислом на калу^ере манастпра Савпне у Боци Которској нареди капетан ратничкијех бродова да ће доћи под манастир, да га бомбарује и са земљом сравни, а калуђере у рушевинама затрпа. Али Бог нареди друкчлје, и његова света воља. Света обитељ у мјесто да буде бомбардана и у развалине млетачким вандализмом преобраћена, Господ нареди небу да се наоблачи, то и би тако. То пак бјеше злочинцима ла^е добро дошло; али Бог је осудио друкчије, док калуђери бијаху на бдјенију да их очува од зла, пуче гром, лађа морнари и све оде у лагум да од лађе и од свега што бјеше на њој не оста ни трага ни гласа 1 ). Тако Божјом казном сваки бива кажњен; који у супрот Бога иде да сатаре другога, а и сам сатрвен буде, као што је и Република заборавивши при том ужасу и себе, и манастир па и Боку. Не можемо са овим што рекосмо, а да овде *) Приписује се једино сачување манастира од напасти Ренублике Млетачке чудесној помоћи чудотвовне иконе пречисте Богородице, која се налази у истом манастиру нокрај велике цркзе. Год. 1762 пошаље република Млетачка из Котора капетана Ђермана из Прчња с-а војеним лађама, да разруше манастир. Кад калуђери чуше и видише то, пођу у цркву, где су бденије држали и топло се Матери Божијој помолили, да ЕБој посвећену цркву и манастир спасе. Док је трајало бденије пукне гром и удари у барутану „8ап*.а Ваг]Ја1*а и . Лађа и л>уди пропадоше, а црква помоћу Матере Божије оста неповријеђена. [„Магазин" 1852.—1853. ст. 114]. 1*