Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 67

на примјер, младића, који је у срцу носио врдину. Он бијаше вјешт и на далеко чувен здатар. Неки велможа наручи, да начини крст за цркву из чиста сребра и да га украси драгим камењем. Младић ирими од њега злато, поЈје кући и путем премишља: „како је сретан тај велможа! Гле како много злата жртвује Господу . . . За то ће му и Господ дати велику милост. А за што да и ја од своје стране не жртвујем на крст ма колико-толико злата? Онда не ће Господ ни мене лишити своје милости и примиће од мене дар љубави, као што је примио и двије лепте удовице, о којој се спомиње у св. Јевапђељу." Како намисли, тако и учини: има^аше он и свога злата у приштеђених десет дуката, па га употреби на израду тога истога крста. Кад сврши златну работу, он оде да покаже крст наручитељу. Овај метну крст на вагу и видје, да је претегнуло више злата, него што је он дао. „Шта је то?'' рече срдито златару: Ти си ме мислио иреварити! — Ти си украо мога злата, и у замјену додао си нешто друго? ..." Сад је морао младић исказати чисту истину: „Вог — срцевједац зна," рече. он велможи, да ја не само да нисам украо твога злата, него сам и свога додао; ја сам хтио заједно с тобом добити од Бога награду за добро дјело." — Велможа се врло зачуди томе поступку младићеву и рече: „ко зна, сине мој, да си ти тијем учинио какво добро дјело." — „Заиста је, господине, тако!" — „У томе случају," рече добри велможа, „ако ти баш желиш да добијеш заједно са мном награду од Бога, то буди од сада мени као ро^ени син и мој нашљедник!" — Тако је Бог наградио оданост пуна врлине младића још овдје на земљи, премда он није ни мислио на такву награду. И како би ли-

јепо било, кад би сваки узмеђу нас настојао, да подражава томе младићу ! немаш ли злата и сребра —- за то имаш оданости, имаш ревности, само их оствари: учини за Форинту за цркву Божију тако, као да би учинио за двије, па вјеруј, брате мој, Господ ће те благословити својим небесним благословом, благословиће те невидљиво, и ти ћеш се сам чудити: због чега ће ти све ићи за руком, све ће ти напредовати, и сам ћеш благосиљати име Божије! Та не вели се бадава: шбожност је за све добјра и у овом и будућем животу! Добра дјела низводе Божији благослов на доброга ^овјека, а кроз то и срце човјечије бива расположено да чини добра дје-^а. Желиш ли то искусити на себи? — узми за правило, да од сваке Форинте, поштеним трудом стечене, дадеш на добра дјела само неколико новчића: нека ти новчићи иду или на свијећу у цркви Божију; или на српску школу, или на помоћ биједноме сусједу, или на удовице и спроте .... Ах, како се често може, и за новчић учинити много добра! Српска пословица вели: „зрно до зрна — погача, камен до камена — палача." Ево шта пише један свештеник: „имао сам једнога парохијанца, који је више година био одан пићу; колико је жалости поднијела његова породица, колико је пута он сам под заклетвом обећавао, да не ће више пити ракије, но све бијаше узалуд, он настави пијанчовање и разбијање . . . Једном приликом жена његова купи у дућану свијећу, коју трговац замота у неки папир, а на том паппру бијаше наштнмпа на приповијетка о томе, како се један часник избавио пића, читајући по једну главу пз св. Јеванђеља сваки пут, кад би га же!ђа морила. Тај папир додаде она свому мужу. Добро сјеме паде на његово срце: несретник