Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 110

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

братоубијца, мишљаше да ће спокојно живјети и сретно царовати без брата. Но те ноки, у најдубљој тами, кад је овај тиран хтио да заспи, јавља му се неправедно убијени брат његов Теодосије, обучен у свештеничко одијело, као ђакон, с пуном чашом своје крви у рукама и говори му страшним гласом: наииј се браше) — Ја сам твој брат Теодосије, којега си ти убио; то је — крв моја, за којом си ти жеднио; сад загаси же^у своју наииј се братв! Задрхта цар од такова виђења, уплаши се, скочи с постеље и оде у другу собу. Умиривши се мало од узрујаностн, леже опет у постељу. и гле, ево опет онога ви^ења, оне крваве чаше, и онога страшнога гласа : наииј се брате! — Тако је било првога дана, тако је било и другога, то се стало понављати сваки пут кад би легао иа починак : долазио би к њему брат и говорио би, страшне ријечи: наииј се браше! Да би избјегао то страшно ви^ење, цар бн се удаљавао у поља, баште, у лов; но и тамо га је оно гонило, и тамо га је плашило, и тамо му је пружана крвава чаша — наииј се, браше ! Најпослије Констане не могаше издурати, с тога оде из Цариграда на Сицилију, у нади, да ће, с промјеном мјеста' нестатн привиђења, —- но и то не поможе* Свуда се он борио с душом с тога што је у савјести својој ноепо узрок своје муке. Свуда га је гонила страшна сјенка наииј се, браше! И докле је то траја^о ? Дотле, док није, послије неколико година мукотрпног живота, праведним попуштењем Божијим, цар — брато-убијца био сам убијен у купци ; ево када је испио ту горку чашу ! Бнједни Констанс! несретни цар! Та оно, што те је тако плашило, бијаше — не оружан човјек, и не живи, него већ умрли, — само слика,

само сјенка, уображење . . . Заиста ; али је тако страшна била само представа онога, гријеха, којега је учинио! Учиннтн тај грнјех — могао је, али гледати га није могао ! 1Бега је корила савјест, а прпјекор савјести — мука је тешка : наииј се браше! Но у овом животу кори савјест тајно с тога, што је и сами гријех сакрпвен ; њезина укора нико не чује, до ли једнога грјешника. А на дан страшнога суда савјест ће корнти јавно с тога, што ће онда пред свима бити откривени и гријеси наши, и укора њезина не ће чути само грјешник, него и сви анђели Божији, чуће и сви људп, и сви ^аволи . . . Свн ћемо ми видјети пред очима не само привиђење, не машту, него баш онога човјека, кога смо ми, ако не руком својом, а оно може бити ријечи својом, хрђавим савјетом убили ; онда ће убијени стати с чашом крви у рукама, и рећи своме убијци: наииј се брата ! . . . Моја је смрт остала без освете, моје сироте без опскрбе, моја жена — несретном удовицом а дјеца — сирочад ; и ево сада, пред лицем Бога — Суднје најправеднијега, показујем ти крв моју — паииј се, браше ! Боже мој ! Та ум наш не остаје кроз цио живот ни једнога часа без рада; а колико ли је он кроз цпјело то вријеме зла смислио ! Језик нам никада не престаје да говори, а колико ли је зла изговорио! Воља је наша склона на све, што је грјешно! а колико ли је зла она учинила! Тада в ће се све, што год смо згријешили језиком, до најмање узалудне ријечи; све, што смо згријешили умом, до најмање помисли; све, што смо ма гдје и ма кад учинили, са најмањим потанкостима изаћи пред наше очн, открити пред цијелим свијетом и цијелом васељеном .... „Ми ћемо онда видјети пред собом, говори св. Васи-