Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 267

гурио добро познаје, и ја бих рекао, да је и то његово писање на њихову адресу управљено ? Ја ћу бити слободан помоћи г. Крнети, ако речем да наше свештенство заиста заслужује пријекорч и то пријекора своје савјести, која га суди за невршење његове свете задаће, његове учитељске дужности и његове велике моралне одговорности пред Христом Спаситељем. Јест, у томсесастоје све манеиневоље.наше! Зар се ми нијесмо удаљили од нашег учитељског позива и свете и најважније наше дужности да: „кре/иен'к и кезвре/иен^к" проповједимо ријеч Божију кад ми у години дана ? може бити једну или башниједну проповијед не изговоримо, ни у цркви, ни у куки, ни на састанцима, ни на жалости, ни на весељу! Ал' да — ми смо снисходљиви према нашој пастви, па не можемо за љубав њихову проповиједати, јер је то некојима дугочасно и досадно!! Ми не проповиједамо зато — веле многи светптеници — јер од тога немамо никакове користи — ми не проповједамо зато што би нам рекао други у Христу брат да се тијем хоћемо да препоручимо (и то бива ни жалост?), ми не проповједамо зато јер би нам оставили цркву тада људи од угледа силе власти па би се ми осрамотили (а то не стоји); ми најпошље не проповједамо зато што би наша проповијед сигурно била: „глагк вотклцагш вт* пбстмни". Ето тако се ми изговарамо нев]3шећи најважнију, најузвишенију и најсветију дужност нашега свештенослужења. Па зар нијесмо 8а осу^ење ? Јесмо и опет јесмо! Али да се обазремо и на другу страну! Наше добро, ваљано и у сваке хвале вриједно свештенство има много гријеха на души због ове наше мане и недаће у погледу проповиједања, ја не велим за све — али

барем већина — јер оно са неком завидљивошћу гледа млађег свештеника кад проповиједа, и умјесто да се тијем поноси и својим стеченим упливом код народа, да прошири пута таковоме, оно му баш подмеће камен спотицања да пане и да се убије. Ви браћо, старији свештеници учинисте доста роду своме чувајући светињу православља у тешким данима нашега искушења, и ако то нијесте са ироповједи у данашњем смислу постизавали, онда су биле друге прилике, и неће се нико наћи, да вам то замјери и да вас зато осу^ује. Али данас су времена друкчија. Данас се увлаче у наш прости свијет свакојаке штетне и пагубне науке, и ако нам народ остане на овом степену вјерског изображења, — држим да би могао пасти врло лахко у свакојаке заблуде и незгоде, јер сада нијесу довољне само гусле јаворове, крсно име и свршавање св. тајана без тумачења, а да се сачува свето нам православље у својој чистоћи — а с њим заједно и наше српско име. Наше срп. пр. цркв.-школ. општине — не велим за.све — гријеше тако^ер много противу свештенства и њиховога звања, јер и оне непознају праве своје задаће и цијељи. Умјесто да у братској хармонији са својим духовним оцем, — у ком је баш оличена вјерска сила и моћ, купе своју снагу, без које не могу ни постајати као цркв. школ. општине, већ ако ћемо бити протестанти, — они на велику жалост и несрећу нашу и сваког правог родољуба, баш самога тога преставника своје моћи и снаге гурају од себе и понижавију га и пред странцима и пред својим народом (на многим мјестима), и тако управо — ваљда из незнања — сми| јешном и илузорном чине своју власт. НГта су наше срп. прав. цркв. школ. општине? Повјереници једне цркв. зајед-