Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 270

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

попа извргавати руглу ! Хвала Богу у том не оскудјевамо, и ако начелне борбе и писаније увјек мртвим сном спавају у нашем јавном разговору, ал' гдје се тиче кога лично напасти и осрамотити убити — једнога члана нашега малога народа, ту смо ми јунаци да не може бити таковијех!! Свештеник у нашем народу, на наше велико зло — извргнут је презрењу и то таковом, да ми не допушта моја свештеничка част, да те јаде и невоље наше исписујем и на јавност исносим. Зар је свештенику као учитељу народном отворен приступ у одличнија и солиднија друштва, гдје би и он могао много и много видјети и поучити се? Зар на њега пријеким оком не гледа све и сва, ако се и он усуди мјешати у опште наше народне ствари и то као најпозванији? Или се појави на проповједаоници, као што већ рекох,

да поучи своју паству вјери и добрим дјелима. „Немој нас тјерати из цркве" рећи ће се томе, ко^и се усуди такошто почети! Дакле такав презрени и омаловажени свештеник да буде огледало владања и учител> народњи? Гдје је ту госп, брате дошљедност? А јели то заслужио кукавни свештеник ? Прилике наше цркве биле су до јуче такове да је он баш тим приликама доведен у оваково стање, као што сам мало напријед наговјестио — па ту не пада кривња на наш народ ни мало што је то тако — али тешко је то сада од једноч преокренути. Ми знамо рећи: „свештеник је дужан тако и тако радити, то му налаже св. писмо" — а сами рушимо и у корјену уништавамо његов углед, силом га отурујемо од себе — и недамо му сиромаху да подигне главу и да слободно и отворено погледа по свијету. Ље ее).

Рим-папин Под тим натписом „ Цариградски Гласник и од 4. јула о. г. бр. 25. добоси чланчић о новој енциклици папе Лава ХШ., „којом позива све друге цркве да се присаједине римској под дго главарством његовим." Ево тога чланка од ријечи до ријечи: „У новој енциклици (посланици) папа истиче 112 навода из светог Писма и других црквених дела, помоћу којих би рад да докаже, да је он и на основу тих списа у праву, да буде највећи црквени поглавар и да се сви други морају њему потчинити. Ми смо далеко и од помисли. да донесемо садрзкину те нове енциклике, јер без сумње и она је прожмана оним истим теисњама, које веју и кроз све досадање. Ну, да би задовољили радозналост извесног круга наших цењених читалаца, ми ћемо овде изнети језгру чега све има у тој новој ватиканској окружници 5 бићемо кратки.

енцикдика. У енциклици износи се, како је састављена црква, чији је главни основ: јединство. У ствари, вели се, црква није саставл.ена из много делова ; она је једна и то је она, коју је Христос својом назвао. Да се његова наука не би тумачила на разне начине и од разних л.уди, Христос је иза. брао ученике, испред којих је ставио једног вођу и сталног. Енциклика вели, да је клеветнички преставл>атп цркву као притисак над грађанским стварима, или као надмоћје над правима владара. Црква је скуп из над свију других, пошто следује надземаљекоме цил.у. Па пошто је један такав савршенствени скуп немогућ, ако нема превишњу моћ, Христос је установио јединство управе и њу је поверио Петру и његовим наследницима; он им је дао највишу власт са повластицама непогрешимости у вери. Нико не мовсе истаћи другу столицу изнад римске столице, чија власт није само почасна, но потпуно правна. Енциклика се свршава с позивом на све