Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 324

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

Св. православна дрква брине се о душевном спасењу и опште о земаљском напредку човјечијем; а школа свијетли човјечијем разуму, облагорођава срце и душу човекову. Школа нас још учи: да бол.е познајемо Бога, и оно еве што је добро и што је потребнп за наш душевни и тјелесни живот. — Треба да свагда чинимо дјела милости тјелесне и дјела милости душевне нашим ближњим. Никада не треба и не вал>а путника и просјака одбити од свога прага, — куће; не вал>а се туђем злу радовати и светити; не ваља другим људима завиђети, што су они у нечем напреднији и задовољнији од нас, јер то је њима Бог дао; не вал>а другог клеветати и опадати, па било то код суда или појединих људи ; треба свагда истину говорити, јер Бог је евезнајући, од Њега се не може ништа сакрити ни затворити ; Он зна човјечије мисли, жел.е и осјећања; за то свагда мисли добро, ради добро и говори право; „па како право, тако ћеш бити и здраво". Ако вас увриједи ваш комшија или други когод, па било то нехотично или намјерно, опрости му увреду, па ће и теби Бог; не вал>а ни на кога у свом срцу зло и неваљало мислити, ни освету чинити, јер како ко заради, онакву ће му праведни Небески судија и награду дати. „Добро ради некај се — [>адуј се, зло ради надај му се". Са сваким треба живити у слози и љубави, а нарочито са својом породицом и укућчнима, јер без слоге нема ни напретка, како у једној кући, тако и у цијелом селу — вароши и држави; — није забадава што каже срп. народна пословица: „слогом расту мале ствари, а неслогом све поквари".

Старјешине породица — домова, треба да се брину о породичном напредку, о општој слози и љубави, која треба да влада међу члановима породице; о правилном току и развитку домаћег општег рада, од ког рада треба да има кућа корист, те да се подмирују њене потребе. Као што сам вам у почетку ове моје бесједе, драги Хришћани, рекао, да Бога љубите, да све људе волите, тако вам и сад препоручујем и кажем: у Бога тврдо вјерујте; Бога од срца љубите; Богу се искрено и пстински молите ; Бзеговој св. вол>и покоравајте се. — *Будима што год чините, то сами себи примпјените, и замислите, да сами себи чпните, па ће те знати одмах, ]е ли добро или није ; по себи самом сваки човјек може знати најлакше, шта ваља чинити, а шта не ваља; јер како се ја радујем добру, тако се радује и други сваки човјек, а како је мрско мени зло, тако је мрско и другомСве наредбе како црквене, тако н грађанске — државне власти, испуњавајте, њпма — властима се покоравајте ; јер све еу власти на земљи од Бога дане; па ко се нротиви земаљским властима, тај се противи самом Богу. А сад помолимо се милостивом човјекољупцу — Богу, од свег срца, да нам наше скромне молитве услиша, те нас — српско-православни народ, благослови својпм божанским пресветим благословом; те да нам годпна уроди: житнијем родом, добрим земаљским плодом; сваком срећом, здрављем и весељем; братском елогом и љубављу. Амин.

Равнодупшост Хришћана према вечном жпвоту. (Беседа преосвећенога Григорија митрополита Новгородскога).

Мисао о нашо} судбини у будућем животу морала би нам свима бити у глави и срцу пре свега, и занпмати нас више свега другога ; но у врло многих од нас она је врло ретка тако, да многи на своју судбину у будућем животу не обраћају ни најмање пажње. — Па зашто су многи Хришћани тако равнодушни и хладнокрвни према својој судбини у будућем животу ? — Хоћу да одговорим на ово врло важно питање. Код огромне већпне људп главни узрок њихове равнодушности према својој судбини у

будућем животу, лежи у оскудици вере. Они верују у живот будући; али верују тако слабо, да се тај тако важан предмет вере готово не косне њихова срца, и они га се тзк по ка^што сећају. Они верују, да је душа бесамртна; верују, да ће бити вечно бл^женство, да ће бити вечна мука; верују, да ће по одређењу Божијега правосуђа, вечно блаженство бити наслађем праведника, а грешници да ће страдати у вечним мукама; верују, велим, свему томе, али не размишљају о важности свега тога, — не размиш-