Bosansko-Hercegovački Istočnik

Срт. 90

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

љедне најгоре п најшкод.љивије; тада гсао ! што једно те исго средство наше духовиог лијечења, на прнмјер, строгост или кро- ј тост, а једнако и свака од осталих мјера^ ј које показах, ннсу увнјек шта више за једнога н истога човјека и показује се иајвећма спасоносиим или опасним. Напротнв, за једне је добро и корнсно једно, а за друге друго, противно прпоме, аналогно с тим, шта захтјева дати случај, околности п нравствено стање самога болеснпка. Ма колико неко да се стара и размишљава ипак нпје могуће исказати ријечима и обухватити мишљу све поједтшости, да би био јасан сав ток лијечења. Та тешка вјештина постизава се само пажљивим нспуњавањем самога дјела помоћу иоказивања искуства н праксе" 1 ). Радн дужнога чувања настве захтијева се од пастира позиавањесвакога поједппога њенога члана. Јер како оп може спастп људе, не познавајући пх ? Пастнр је дужан старати се да придобије најпотпуније иознанство, какво је само дшгуће, са свима члаиовима своје парохије, са њиховим паравственим стањем, начином живота и узајамним одношајима, он је дужан знати, какви поглавито гријесн грозе опасношћу свакоме од њнх, у којим дужностима су немарпи, каквим су искушењима нарочпто изложенн. Не знајући, као што треба, род и карактер болестн, не може се успјешно нп лијечити иста. Пастирска је вјештина нешто сасвнм различно од оиога знања човјечјега срца, којим владају ијеснпцп. Оно је нешто таково, гато се даје човјеку с вшпе. То је дубоко оштроумље, знање и познавање човјечје душе и њених нотреба, које се '). Св. Григ. Богосл. олово 3 ткоржУл гк. отцЈкг кт^ ј)8(. тр1К. Част I, стр. 26, 33 — 30.

саопштава само духом светнм, којн испптује дубине божје н човјечје. То је постојано п марљиво, изучавање народа. које се придобија за вријеме личннх сношаја с њима, а има таково, ако не још веће, значење ради усијешнога рада пастирева, као и његово домаће, књижевно занимање. Проповијед у дане педељне и празничне могуће је расматрати као општу духовну храну иастве; она даје хљеб живота свима, којп осјећају потребу у њој. Поједине пак бесједе пастира са паством имају као циљ разјашњење нстина вјере н наравствености сваке поједине душе, саобразно с њеннм особитњм потребама. Дијагноза болестп пе принадлежп ка особпто прнјатинм обвезапостнма љекара; нпак он је дужан да ју нзна^е и кад што, по потреби пеопходностн, шта више да се корнсти сондом илп ножем. Тако и пастир треба да изучава духовне чеудаће своје пастве са сталношћу, трпљењем н вјештиоом. Овда онда свештенпк мучи се сумњом, да он нема и не може да придобије личнога расположења према себи сред своје пастве и, усљед тога, постаје хладиим и безбрижним у одношају ка својим иастирским обвезаностима. Но не треба журнти да чинп такове предпоставке, не треба да очајава у могућности придобнти дужан утјецај на паству послије првих, обично слабих н неодлучних, напора. За што смо дужнн очекивати, да се двери тај час пред нама отворе, чим само закуцамо на њпма? „Иштите и даће вам се; куцајте и отворићевам се" (Мат. УИ, 7 ; Лук. XI, 9). У опште одвише брза бивају суђења оних, који тврде, да су они незгодни за пастирско дјело. Заиста више је путева, који