Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Срт. 131

опет с човјештвом измирује. Ако ти је овда-онда сагријешио становник једне земље, сљедбеник једне религије, члан једног сталежа, немој се за живу главу усуђивати, да ради једне особе бациш кривицу на све становнике те замље, на све сљедбенике те религије, на све чланове тога стадежа. Твоје ће око и у сред трња наћи красну ружу, и међ онима, који човјештво дрско поричу, ипак ћеш спазити, оно што је чисто човјечанско у своме узвишеном торжанственом сјају. И то те опет чини наклоњеним човјечанству и отвара твоје закључано срце. То је и преблагог Спаситеља, који се толико пута горким искуством побојао, да се не превари у човјештву, с човјештвом измирило. И ако је често пута проповиједао глухим душама, о ипак је и такових људи било, који су и његову науку примили; и ако су Га често пута у доброчинствима црном незахвалпошћу награђивали, о ипакје и такових било, који тронути од суза падаху на његове ноге и захваљиваху Му, као самарјанин у јеванђељу, Његова се вјера у чевјештву нигда није. поколебала. Боље је добро, држаше он примити девет недостојних од једног достојног, који је извржен својој судбини, ето тако ћеш и ти радити, ако у твоме срцу овлада вјера, да свугдје има добрих људи. Па шта би те 4) у боловима живота више исправило него радосна вјера у човјештво ? — Шта је то било, што је несрећницима улило у срце храбрости и уфања и тиме их постакло, да потраже помоћи у Исуса у својој биједи и невољи, — да Му се приближе с молбом: „Исусе, љубезни учитељу, смилуј се на нас!" Шта би било друго, веђ вјера, да у прсима узвишеног божанског учитеља куца племенито болеће срце — да ће га њихово биједно стање дубоко у срце тронути и на помоћ склонити. Та нас вјера исправља у боловима, она нам служи као свјетило, које добротворно расвјетљује ноћ наших жалости. — Ако те, о човјече, у најпоштенијим намј»рама добро не познају, запостављују и притјешњавају, о чим се више окрепљујеш, нег помишљу: да свугдје има добрих људи, који добро дјело поштују и радо притичу у помоћ невољноме; о за ме ће устати бранитељи и изнијети на видик, што је било скривено. — Ако те без твоје кривње лише твојих добара, и ако те снађе

сиротиња с њезином жалосном сапутницом невољом, ако с бојажљивом забринутошћу очекујеш дан, који долази око помоћи, тражиш, и ненађеш је — шта је то, што те чува да не паднеш, и што те непрестано зове, да се латпш нових покушаја за свој спае? Није ли то драга вјера, да свугдје има добрих људи, који ће те у своје окриље примити. Ако те позив и зао удес приморају да иријеђеш преко граница своје домовине, и да одеш у туђи свијет и међу људе, који те баш никако не познају, шта је то, што ти растанак олакшава и у жалости горке сузе брише и што у твоме срцу развија милу наду, е ћеш у свакој новој заједници и нових пријатеља наћи? Шта је друго нег вјера, да свугдје има добрих људи. Ако вас, добри и побожни родитељи, који се брижљиво постарасте о васпитању ваше дјеце, аковас, велим, околностиприморају,даспремите миле залоге ваше љубави у туђи свијет, дасе науче бродити по јавном мору свијета и живота човјечанског; ако ихјпредајете добре инепокварене домовини и човјештву, ако се велика брига свпја око вашег очинског срца, брига за судбу своје дјеца, и за врлине њихове, о, шта је то, што вам пружа више ублажења од вјере, да свугдје има добродјетелних и племенитих благонаклоњених људи; онима радо притичемо у помоћ, који су нас доетојни. Ако вам изненада дјецу смрт покоси, с којом вас је премилостиви Бог благословио, а били су већ на вашу радо јт одрасли, и ви не штедисте нити муке, нити новаца, да их васпитате тако, како би од користи били свему човјештву, тада ударите у плач: Наша је колиба разрушена, наше јенаде ностало. наше дјеце више нема, о шта вам друго цреостаје него ли штап, на који се ослањате, и с којим идете гробу на сусрет. Зар тај штап није вјера, да свугдје има добрих људи, који изнемоглој старости радо притичу у помоћ? — Ако се ти поштени домаћине, узмораш удаљити а позорнице земног живота у оно вријеме, кад је твојој нер.аепитапој и необскрбљеној нејачи још требало твоје очинске заштите: ако им не остављаш велику мјеру привремених добара, па ако се тада искупе око твоје смртне псстеље горке сузе лијући; ако падну ничице и моле за пошљедни благослов очев, може бити за једино њихово