Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 163

и други видови посебних захтевања од од стране парохијана), пастирске посете треба, ипак, и увек да носе карактер строго религиозних и официјалних посета, својственим богослуженим деловањима у домовима иарохијана. Њих не треба подчињавати строго одређеном и једним за свагда установљеним иравилима, јер у таком случају лако могу прећи у празну формалност и да изгубе сво своје благотворно, животно значење. Ако се одстрани из посета свака слобода узајамних одношаја међу пастирем и паством, то може да произиђе таца веома непријатна и нежел.ена у пастирској пракси појава, да ће многи од иастве избегавати сусретање са својнм пастирем при његовим посетама парохијана, па ако и остану у његовом присуству, тада ће затворити своја срца за њега и неће откривати пред њим свога истинитога карактера. Здрави смисао треба да каже свакоме, да пастирске посете, слнчно посетама свакога другога човека, ваља да носе на себи пре свега карактер дружевни и пријатељски. Но не имајући ништа општега са официјалним карактером проповеди, у њеном техничком значењу, или пак строго религиозних, богослужбених аката, пастирске посете не треба да буду у то исто време и само одговором иа захтевање просте етикете или дружбе; оне су иосете одговорне пред Богом руководитеља душа ове или оне породице. И ма да, силом ових или оних случајних околностн, оне не могу увек узимати одређени религиозни карактер; једнаким начином ма да оне никада не треба дасесвршују с немаром, у смислу једнога спољашњега, формалпога испуњавања официјалне обвезаности ; тим не мање оне треба увек да се примају

од пастве, као посете пастира, т.ј. духовио га руководитеља породице. Када то свима и јасно буде појмљиво, тада посете пастира природно добиће саме собом извесни одрећени карактер и цељ. Породица ће тада сама изаћи на сусрет оним духовним добротворствима, која пастир има у виду да унесе у њу свијим посетама. Пастирске посете за човека повучена, који је навикнуо проводити време усамљено са књигама у свом кабинету, јављају се често мучним крстом, подпигом, који захтева сваки пут особитога напора и прегнућа ради својега извршења. За то оне имају и велики значај за њега, показујући му битну помоћ у његовој трудној служби. Древна практика источних и особито западних цркава гледала је у посетама једну од најбитнијих обвезности пастнрске службе, коју је извршавала у одређено време и која је имала формалнорелигиозни карактер, јер посете те почињале су се беседом о религиозним предметима и завршавалесу сесвагда молитвом. И ми смо са свим далеко од жеље, да понизимо како год тај озбиљни поглед на пастирске посете, освећен вековима. Неки одлични пастири и сада се још држе њега. 0 једном знаменитом пастиру причају, да он никада није посећинао кога год од своје пастве без заЈедничке молнтне с њима. И он никада није допустио себи да изрази гњев плн досаду у време својих посета, ма да су за то случајени биличесто. Нри посети болних он је свагда чинио по савету и у договору љекара: и у ошлте одликовао се златпим умењем да сеобраћа ка својим парохијанима. Инак сваки човек не влада у такој мерп настирским т.исгом, На по се, односио молитве потребно је I казати, да не може прнменути беседу мо-