Branič

98

В Р А Н И Ч.

БРОЈ 3.

Да би јасније нредставило ту карактерну црту за појам кра!}в, енглеско казнено право набраја многе сдучајеве, које сматра за крађу; и опет друге, које не сматра као крађу. Ми ћемо цлтирати те случајеве онако , како их налазимо у еиглеском казиеном праву. Оно то, пре свега, ради код прпсвојења какве на послугу узете ствари. Енглеско казнено право оцењује такво дело разнолико према самој намери још нриликом узимања ствари на послугу. Ако би онај, који је ствар узео на послугу, а после је себи незаконо задржао и присвојио, још у почетку, приликом узимања ствари на послугу. ишао на то, да је иосле себп незаконо ирпсвоји, — онда Енглези то сматрају као крађу. Док на против ако он, приликом узимања ствари на послугу, ннје мислио, да је себи незаконо присвоји, већ би то смислио и урадио тек доцније, онда енглеско казнено ираво то не сматра за крађу. Онај нрви случај Енглези зову крађом с тога, што је ту одмах рађено „аш1по ЈлгашН," са крадљивачком намером. А онај други случај опет веле да за то вије крађа, што се ту у почетку радп у доброј намери, „ћова Ме," само зарад послуге. Ту се, веле Енглези, намера за крађу рађа тек доцчпје, кад ло пов ствар већ иритежава, дакле је не узима из туђег аритежања у намери прогивзаконог ирисвојења, као што је нужно за појам крађе. Но ма да се овај други елучај у енглеском казненом праву не сматра као крађа, опет би се преварио сваки ко бп мислио да би таква радња у Енглеза била дозвољена На протнв они и то сматрају као кривицу , само ве толико велику као што је крађа. Удаљили би се од главног предмета ове наше расправе, кад би овде хтели говорити о томе : какву кривпцу налазп енглеско казнено право у овом другом случају, јер о томе има разних мишљења, па бп морали сва та разпа мишљења цитирати и сцењивати их. Но у место да то радимо, ми, остајући при нашем засебном предмету, држимодаје довољно, што смо само навели, да се у енглеском казненом нраву то не увршћује у ред крађа. Исто тако и злоупотребу, на прилику каквог кочијатпа,