Branič

Ј5 Р А Н И Ч.

ру да хоће да украде еснап пли вино. Њему је поверен затворен сандук или затвореио буре; па кад он то отварн, онда он отуда узима туђу кретну етвар, која није била у његовом притежању, већ у туђем, јер је била под туЏм затвором. А такво узимање ту!)е кретне стварп из туђес прптежања, већ сачињава појам к ађе. Најпосле онај трећи случај, кад би кочијаш иосле нредаје еспана, дошао и однео га с намером да га себи прпевоји, енглеско казнено право карактерише као крађу с тогн, што је предајом еспапа престао сваки однос између носпоца, кочијаша и господара еспапа. Кад би дакле кочијаш после тога еспан узео, он би у томе био раван сваком другом, који би то урадио, бпо би дакле крадљивац. 1 ) Пре него што би нрисхупили осталом цитирању обећаних разноликих оцена о сличним делима у енглеском казненом праву, — нека пам је дозвољено дати нашу оцену о овим случајнма, које цитирасмо до сада. Онај правац енглеског казненог права о оцепи оних дела каквог кочијаша или кириџије може у свему да издржи строгу критику. Истина да се може резоновати, као да не би било право, да не буде лоиов онај кочијаш, који би однео цео сандук или гцело буре; а еа против да би био лопов онај, који би из сандука узео само нешто еспана или из бурета само нешто вина. Не норичемо да по овоме цитату енглеског казненог права, изгледа као да се вепе дело — крађа целог сандука или бурета — блаже оцењује и вазвн, а па против мање дело — крађа само неког дела еспапа или вина — да се цени и осућује строже. Но опет то тако само изгледа , а. у истини постоји противно. Оно прво доиста треба да буде утаја, а ово друго крађа. Кад би кочијаш одрпцао да је сандук или буре примио или би га иначе прикрио, онда би он тиме дојиста учинио утају, а не крађу, јер је сандук или буре, по пристанку господара, било у његовом притежању. Док на против кад би он отворио сандук или буре, он би онда из њих узео стварн, које су у туКем притежању, а тојекрађа. *) В1аскв1опе, књига 6. стр. 108