Branič

Б Р А Н II Ч.

БРОЈ 4.

ц ша прло лако бежати. Они су растуренп па еие стране, ио разпим државним радовима. Где год је за какав повећи државни рад потребно д ста радпика, одма се осуђеници узимају за те иослове. Ово наравно, ако је та потреба у месту или у непосредној близини места, гдс је казнени завод. Поред тога, осуђеници су још и стално одкомандовани из казнених завода, у Љубичеву, Добричеву, Крагујевцу и Аранђеловцу. Кад су свако растурени, над њима се врши врло лабав а ио некад и никакав надзор особито кад их млади, неискусни војпици на радове спроводе. До год постоји овако уређење казнених завода, дотле и осуђеничка бегства морају бити врло честа. П[)и садашњем стању зграда и при садашњем неуређењу радова у унутр:лпњости казнених заведа, не би се могло желети да се осуђеници са свим повуку у казеене заводе. А ово би био једини пут, да се бегства снрече. Вегства осуђеничка свагда су особену, оправдану бригу зада'вала. Брига се ова обелоданила у годинамао којима говоримо, у акту г. Министра Правде од 7 Јула 1884 године Бр. 2804, којим актом се ставља мегаовита комисија, да ироучи узроке бегства и пронађе начина како да се ова бегства спрече. Чланови ове комисије били су: г. И. Хранисављевић судија, бив. управник беогпадског казненог завода, г. Д. Карамарковић, члан управе вар. Београда, и г. II. Јуришић-Штурм, пешадијски капетан. Комисија је нроматрала и нроучавала иитање у београдском заводу, и у појединим одељцима и нашла је, да је главни узрок осуђеника за разноврсне спољне радове и недовољност надзорног особља. 0 своме раду комисија је поднела г. Министру Правде, 8. Августа 1884 године, извештај иуи врло лепих мисли и значајних предлога. Кад је ствар овако констатована, увидело се, да при данатњем стању ствари није могуће злу сасвим доскочити. Но опет је нешто покушано. Актом г. Министра Правде од 17. Септембра 1881. године Б». 3241, наређено је, да се сви осуђеници имају постепено иовући у казнено заводе; да се искључно за потребу завода могу, и то нод стражом употребити осуђеници ван завода; и да се лична послуга осуђеничка укида. Као што се могло очекивати, ова је наред ба била само безуспешни покушај. Све администрације, које се служе радном снагом осуђеничком, тражиде су најживл>е, |да им се ова не одузима. Морало им се ноступити, а као резултат тогајавља се, да се број осуђеничких бегства не само није умањио, већ је знатпо порастао. Рад осуђенички не иредставља ни чега значајног у годинама о којима гозоримо. Питање о организацији рада у казненим заводима