Branič

166

б р а Н И ч.

број 4.

тело мртве Марице, положено наго на један сто. Ири томе нити ме је што болело нити мучило. Оиет ме доведу у истражнн затвор. Два дана сам у њ :му остала у ћелиди еама. Најаосле ми услише молбу, те ми допусте да будем с другим нритвореницима Од тада сам била с још четирп затворенице заједно и њима сам такођер целу стаар нрииоведала. 11ри иричању сам се кад и кад и смејала, јер су ме жене с тако зачуђеним и упрепашћеним лицем запиткивале. Из затвора сам писала и мојој матери и молила је, да донесе и положа две марке, како бих могла што год за ирисмок купити, јер смо у затвору добијалн само сува леба Једно од тих писама почиње се речима : ,Љубезна мати, са задовољетвом узимам перо у руке, да ти о себи неколико речи напишем." Овај став сам сама саставила, ири осталима помагале су ми друге затворснице." * » * Ми смо овде дали језгро окривљеничких одговора. С њима се слаже и њено држање при главном претресу. Док је мирно причала своје дело, даље како је видсла малу Марицу на мртвачком столу и т. д. није се на њој примећавало ни трага од каквог узбуђења, а очи су јој се засузиле самоједним: кад је причала, како је у затвору морала јести само сува хлеба. Три лекара, који су као меродвни зналци („вештаци") имали да даду своје мишљење о душевном стању Марије Шнајдерове, изјаснили су се једногласно, да она ио закону није за казну дозрела (бћ-аћтшшкП^). Један од њнх (др. Левин) прави Фиву разлику између духовне зрелости и душевног. изображења, који би до извесног сгепена требали једпо по^ед другог да се налазе, па да се неко кажњивим прогласити може. Духовно је окривљеница и преко својих година зрела; за њене је године шта више и сувише мудра и бист^а. Оаа му је за време целог његовог посматрања (др. Левин је притворни лекар) изгледала као врло уљудно дете, свако његово питање схваћала је добро и на њ паметно одговарала. Напротив, ондо сада није никакво људско створење познавао, које би дчшевно тако ништавно било као ово дете. Али опет овде не може бити говора о нокварености. Она ника д а није осећала иотребу да ма што из свог страховитог дела пр^.крије или улепша. Она није имала појма о томе, да убијајући дете у циљу да за 50 пф . купи колача, пада у тако сграшан злочин. Више се бојала своје матере но казне за тако страшно V дело. Он је најпосле свео своје мишљење на ово: духовно је оптуженица зрела и бистра, али је у наравственом, душевном иогледу наказа^ Правобранилац се у свој. ј одбрани ослањао нарочито на меродавном мишљењу тројице лекара и не трудећи се ни најмање да јачину злочина ублажи, обратио је нарочито нажњу душевном стању оптужене. Према свему досадањем њему је окрквљеница изгледала као дете, бездушно страшно дете, иа ипак детпњско биће, на које се закон не може применити, јер оно није имало нотребне зрелости за његово познавање. Он је учинио судије пажљивим на узрок страшног злочива, на равнодушност ио извршеном делу, на мирно^у нри виђењу мртве Марице, на немарност и лакоумље којим се окривљеница у затвору одликовала при причању другима о свом делу, на њено равнодушно држање на главноме иретресу као и у свима нри-