Branič

БРОЈ 5

Б Р А II И П.

181

које 'е гоеподар, на ту стпар пмао у облпку некретне стварп као саставпог дела некретне целпне. А тпм насалним претварањем те стварл у кретиу, ствар је одмах добила другог притежаоца. Одмах, чпи би та сгвар била одвојена од своје целине, она би, у обли\у кретне ствари , прелазила у притежање оног, који ]е н.у одвојио од целине. С тога се ту, вели ен"леско обичајно нраво, не бп могло рећи, да је узвта и одпесепа кретна сгвар из туЏг иритежања. У овом другом случају пе бн било дакле крађе за то, што ствар н ако кретна, не би бпла узета из туђег притежаља; а опет у оном нрвом случају због оскудице способпог предмета за појам крађе, јер је још ствар некретна као саставнн део некретне целпне. Но увиђајућп ваљда и само погрешносг оваквог гледпшта, још и обнчајно енглеско казнено право стављало се па противпо земљппгге бар кад је реч о сабранпм нлодовимз са земаља. Тако енглеско обичајно казнено ираво велп, да би било крађе, кад бп ко, у време жетве, плод обрао, 1;а доцније дошао п одпео га. Плод се, брањем у то време , претварз, вели енглеско казнено право, у ствар кретну. А опет тиме, што бп се сабрани плод оставио, ма и само за неко време на земљшиту са кога је обрат, он би одмах стунао у притежање госаодара земљишта. Ту бн постојали дакле сви услови за нојам крађе; и за то би ваљало такво дело сматрати за крађу. А још више морало бп се узетп, да постоји крађа и онде, гди би ко дошао и однео нлодове, које би сам господар илн ко другп сабрао, па осгавио на земљи саљо за неко време, док не би дошао, да их сам одиесе. Но то је само изузеће. А у осталом држи се енглеско обичајно казнено нраво у овом питању оног правца, којн спомеиусмо напред. Но тај правац, по коме саставни делови какве пекретне ствари обичво пе бимогле битипредметом крађе, н ако би их лопов одвојио од њихове целине п однео, са свим је погрешап. То је само остатак старог правца, који је некада био у казненом праву у опште. Тај стари правац био је оличеа у мишљењу, као да и у казненом праву осо-