Branič

број 8.

б р а н и ч.

175

савести и кајања , а да се никакво друго иризнање, које не садржл овајмоменат, не може узети за олакшавну околност; јер тумачећи психолошки ову законску одредбу, мора се узети да је законодавац ишао на то, да оптј жениково лризнање буде логична последица гриже савести и кајања а не других могућних нринуда, пошто такво признање показује : да оптуженик није покварен: да нема навике да чини казнима дела; и да даје судији веровања, да ће у будуће бити добар грађанин, и баш са тога, и једино са тога такво признање и заслужује да се узме за олакшавну околност. Наши судови нису скоро никакву пажњу обраћали на ово питање. Они су махом свако оптужиниково признање узимали за олакшавну околност, не обзирући се ни најмање на то, из каквих је побуда оно потекло, да ли је учињено за то, што нијемогао побећи, ила за то што се није могао сакрити, или је иринуђен другим доказима и околностима да то призна; нашим је судовима било са свим све једно т они су свако признање узимали за о гакшавну околност , док међу тим. као што рекох, јасан текст тачке 7. § 59. казн. зак. то не допуштл. Може бити да ће ко бити мишлења: да се оптужениково признане не узима за олакшавну околност за то, што се из тога увиђа кривчева непоквареност, већ да се узима за то, да се кривцима представи та корист од нризнања, те да их таква корист изазове, да својекривице признају, и на тај начин олакшавају власти истрагу : али такво мишлење не може опстати ни по науци ни ио нашем иозитивном закону, пошто је искуством доказано, да је редак случај, да кривац чини једну кривицу с убеђењем да ће за њу бити кажњен. него је скоро свагда чини с убеђењем, да неће бити кажњен, рачунајући да се неће пронаћи и ухватити, а кад кривац врши кривичнадела с таквим убеђењем , онда га заиста неће моћи никад изазвати ни оно законодавчево благодјејање што му признање ставља у олакшицу, пошто се он, као што рекох, напред решио да га не постигне не само блажа , него да га не постигне никаква казна, а и природно је, да нико не би толико непаметан био да чини казнима дела кад. би знао да ће бити кажњен. Признању кривца , дакле, дао је законодавац карактер олакшавнух околности за то, што се у њему огледа непоквареност кривца, а не зато да се њиме приволе кривци, да своје кривице признају код власти. С овим је, држим, потпуно доказано и објашњено, да само оно кривчево иризнање може служити за олакшавну околвост, које је учгњено услед гриже савести и кајања а да се никакво друго признање не може узети за олакшавну околност. А тражење, да ли се признање оснива на грижи савести и кајању , бива на онај исти начин , по коме се изналази и намера у је«