Branič

76

В Р А н И Ч

жаја, толико и због прекора савестн, да су учнннли зло и наруншлн својој браКн спокојство и срећу, даровану им од Бога. Подутнцајем овакнх осећаја они у души својој прнзнају, да је казна, која их је постигла, не само правичпа, него н недовољна, кад је упореде са злочнном, за којп су осуђени. Кајаље овлада толико њиховом душом да би радо све поправили и загладили, само кад би се могло; све би вратили својим ближњима, што су нм злочином поништнли, само да на ново осете загубљену тишину савести. да се наново поврате у првашње стање, кад пм је савест била неначета. Али како ово ниЈе могуће, онн се одлуче, да бар тим умире своју савест, што се завере. да остатак живота после издржане казне проведу као поштенн људи. Кад овп људи дочекају, да се врате међу своје суграђапе, врло оирезно избегавају еве предмете. све разговоре п прилике, који би им напомињалн њихову кривиду. И ако су се одужили људској иравди издржавшп заслужену казну, они се пред својом савешћу осећају као крпвци до гроба. Њима је, дакле, потребна само топла предусретјбивост и нелнцемерна љубав од стране суграђана, па да доиста иостану не само поштени људи, него и корисни чланови друштва. И сад, ако когод од њих, не нашавпш код својих суграђаиа довољно љубави, која је у стаљу да разуме слабост људске прпроде и да предаје забораву погрешке, које та природа доноси, одважи се, да напусти постојбину, да промени име н штурне у свет, да би тпм путем лакше дошао до положаја и имена поштених грађана, — зашто гонити га и тамо са злопаћењем и не дати му, да буде потпуно срећан ?. . Познато је, да никакав досељеник не долази одмах до угледнпх места н почасти, него мора дуже време провести као поштен човек међу новим суграђанима, на тек до таквих места и иочасти доћи. Кад, дакле, неко издржи оваку иробу, зар то није дово.љан доказ, да је заиста поштен човек? Зашто онда сметати угледу н почасти чов?ка, који их Фактички заслужује и зашто умањавати стварну вредност заслу^ама само за то, што оне припадају човеку, који је био осуђиван? Не значи ли то, свакога кривца подвргнути двојакој казни: једној нременој, коју може издржати, и другој вечитој, од које ее не може оиростити до гроба ? По моме мишљењу, ово би било н нсхришћански, и нечовечно, н несувремено. Модерно законодавство треба све впше да тежи идеалу правичности, напуштајући тесногруде ®ор муле, у којима се казна измеће у немилосрдну освету и гоњење. •Свакој казнн треба да је главна дев поправка дотичног осуђеника; а не његова коначна пропаст, која неминовно долази са онаким надзором, какав ти препоручујеш. Крајње је време, да се у казне уноси што више елемената хришћанских, т. ј. да се тако удешавају, да код кривца изазивају размишљање о ругоби његовог преступа и кајање.