Branič

344- в р а н и ч врој 11 и 12 закону г којшко осигуравајући запод одгог.арао буде". Немачки закон у речн нрнзнаје само ону нзкнаду коју је завод стварно н учинно. а све оно. што завод није у стању да накнадн, везује нредузнмача. ГЈо нашем закону иредузимач обавезан је да платп еамо вишак нреко оснгуране суме, па кад је то нсплатио, може поЈ;ре])еног упутнтн на осигуравајућн завод, па шта отуда добије. Ову иогрешку требало би у пашем закоиу исправпти. Настаје нптаи&е; шта ће бити са иакпадом. ако прп саобраћају погипе чнновиик, а лица, која оп по закопу издржава,, уживају пензпју од државе пли општине? У оваком случају иредузимач не може да се користи околношћу, што су деца и жена умрлога пеизијом осигурани у издржању. јер је за пензију ових лица уплаћивао само нопшулн, а предузимач није пп у колико учествовао у то уплаћивање. Тако ће бити и опда, 1.ада је погпнули био осигуран код каквог оеигуравајућег завода без саучешћа нредузимачевог у уплаги. Из закопс-ког текста може се нзвестн, да иредузимач има право да уплати једну трећину ради оспгурања пеког лица за случај повреде или смрти при железн. саобраћају и према томе, он може захтевати, да му неко лице, које се код каквог завода у овакој цели оспгурава, дозволи, да унлати једну трећнну целе премиЈе. Члан 4 овог закона гласи: „Одговорност предузимача железничког саобраћаја (чл. 1) не може се мењати уговором (иравилником или другом каквом погодбом). Сваки такав уговор не вреди." Кад се овај наш законски текст сравни са немачким, опазиће се опет једна ошипка. Наш члан 4 не дозвољава предузимачу, да он своју одговорност за накнаду може мењатн уговором, правилником или другом каквом погодбом. По томе поврећеии се не може са предузимачем погодити, да његова одговорност за накнаду буде мања, но што је у закону прописана, шта више он се не може са њим ни наравнати ни.