Branič

386

Б Р А Н И Ч

број II1? 12

„Б1е 1П сТеп §§ 1 имЛ 2 ћехе^сћпекеп Ш^сгпећтег 81П(1 пјс1|1; 1>е!и<>•(:, сИе АтуепсЈин^ (1ег 111 с1еп §§ 1 1и8 3 еп^аШ-пеп Ве.чНттиио-сп ги гкгегп Уог1кеИ с1игсћ Уег^га^е (т111;екг Ке§1етеп1;з ос1ег Дигсћ ћеаопЛеге ТЈећегеткипЛ) гт Уогаи$ аизгибсћћеббеи ос1ег 211 ћевсћтпкеп. Vег^га^зћезШптип §;еп, л\е1сће (Иевег Уог8сћгЈ+'(; еп1о-е»-ен8*ећеп, ћаћеп кејие гесћШсће \У1гкии<>-" В иди се да је иреводилац изоставио два најзначајннја лзраза: „211 јћгет УогШеИ", и ,,1т Уогаив", на за то је у нас чл. 4 добио са свим друго значење. Смнсао овог члана треба да је тај, да предузимач не може мељатн своју одговорност за накнаду у наиред а у своју корисг. 1 Госле новреде треба повређеном оставити на вољу, да мења одговориост предузимачеву за накнаду, ако он налази да је по п .ега пробитачније. Па онда за што да не важе они услови о накнади које би предузимач на своју штету, а у корист повређеног ма н у наиред одрећнвао ? У овом смислу требало би овај члан исправити, јер по садањем пропису може доћи до велике несугласице при суђен.у. Може се десиги, да се повређени са нредузимачем ван суда погодио да прпма годишље неку суму у име накнаде, но по пстеку две године, предузимач престане му даватн уговорену суму. Њнхов уговор ло чл. 4 не би важио но самом закону, а нредузимач би се но члану 7 ов. зак. могао користитн нронисом о застарелости. Тако би нраво повређеног било у опасности, а законодавац то за цело не жели. Члан 5 гласи: „Стварна пптања суд ће оцењивати по свом нахођељу нрема свима ислеђеним околностима. За заклетве и исправе као доказна срества вреде нрописн закона о ноступку судском у грађанским иарницама." Количину штете одмераваће суд такође но свом нахођењу, а може нареднтп и вештачку оцену.'** Члан 6. „Према свима околностнма суд ће по своме нахођењу судити о количини гатете, као и о томе, да ли ће се на који