Branič

15

Наш грађански законик, додуше, не говори посебице о застарелости као начину прибављања својине; барем не даје јој, у том погледу, онако видно место . као што га је дао окупацији, прираштају и предаји; али, и он тако исто признаје: да се застарелошћу може, осем других неких права, и својина прибавити. У нашем законику говори се о застарелости уопште сасвим на крају, у глави IV треће чести (§§ 922—950 а). И по начину и ио месту излагања начела и одредаба о застарелости , наш грађ. законик је само верна копија свога изворника, аустриског грађ. законика. Овакав начин излагања свих одредаба, које регулишу застарелост као приватно - правну установу , објашњава се утицајем старије доктрине о застарелости, како је постала у 17 и 18 веку. Старије схватање застарелости, пак, састоји се у томе: што се под шири појам застарелости подводе (субсумирају) разне установе , које све имају то заједничко : што се у свима њима огледа нарочити, особени утицај времена као иравне чињенице. Да време уопште може имати утицаја на правне односе и права , о томе смо већ говорили у општем делу наших предавања. Ако се добро сећате, тамо смо рекли: да се општи утпцај времена на правне односе огледа, у томе: 1 Што се по извесном трајању људског живота тј. по добу живота цени како општа способност за правне радње, (§§ 37, 38, 39 , 533 и 807 2 а1.) , тако и способност за иосебне правне послове, као : за ступање у брак (§ 69 тач. 6 ; § 93 А тач. 2 и § 150); за усвојење (адопцију) (§ 140) ; за прављење тестамента (§ 427); за сведочење (§ 446 гр. зак,; и § 215 т. 3 грађ. пост.) ; за полагање заклетве (§ 265 т. 1 грађ. пост.); и т. д. 2 Што су неки правни односи или права тако везана за извесно време, да тек од извесног момента времена постају , прибављају се , или да трају до извесног момента времена, и кад овај наступи онда она престају, губе се.