Branič

327

ставника, сви ти судови, почевши од баронских судова иа до сеоских, били су с о и г 8 с! е 8 р а 1 г 8, јср су сви биди сасгављепи онако као хпто смо ми то показали напред, од судија истога социјалнога положаја као и тужени. Сењер је председавао, али су судије судиле. Нама се на нрви поглед чини, да је ова организација нравосуђа у средњем веку била јако компликована. Али на против она је у самој ствари била врло проста; она је истицала сва из једнога јединога нринципа који се могао применити на разне ситуације, којс су улазиле у састав тадашњега хијерархискога друштва. Примери ће нам то боље објаснити. Узмимо случај да је тужени био војвода од Нормандије или гро® од Шампање, т. ј. пепосредни васал Францускога краља. Нравило је било: да треба да му суде људи који су му равни под председништвом општсга заједничкога сизерена. Краљ је, дакле, имао да позове дукове и гроФове, прелате и најзад све оне који су еа туженим на истоме ступњу Феудалне хијерархије. Из једнога нисма које је писао гроФ од Шартр-а и од Шамнање 1020 г. краљу Роберту, виде се добро принципи и правила ио којима се тада судило. У њему се вели, кад је краљ једном тврдио, да он сам може судити гро®у од Шампање, да је војвода од Нормандије смело узвикнуо, да таква пресуда не би имала никакве важности. То исто видимо и у једноме другоме тексту од 1225 год. Тибо од Шампање, изјављујући своју оданост и иоштовање према Францускоме краљу, вели: „Мени ће судити краљ и његов суд онако како то нађу они који су на то овлашћени и који имају право суђења." Великим сењерима, дакле, није судио краљ неносредно и лично, већ људи њиховога положаја, али под краљевим надзором. Узмимо сада пример у коме је тужени другога, нижега реда, т. ј. васал не краља већ дука од Француске. Краљ није могао да му суди као краљ, већ као дук. Он је тада позивао оне који су равни туженоме, али не који су му равни у целој краљевини, већ само оне који су му равни у томе херцегству. У једној прееуди од 1202 год. налазимо ово: „Између нас и представника нгалонскога епископа породио се спор око права на регал; наш противник искао је, да ми наредимо да тај спор пресуде мудри људи, духовници и лаици. Нрема томе ми смо га иозвали да одређенога дана дође у Париз ради суђења, а у исти мах нозвали смо и наше мудре људе („људи" овде значи „васали"); т. ј. еиискоие, гроФове и т. д." 1 ) Изгледа нам, да је краљ лично судио,

') Вои1апс, Ас1;е8 <1и раЛетеп! <1е Рапз, I.