Branič

334

се извуче испод те обвезе, и сматраше да му је учињена нека мидост, ако би био изузет иди ослобођен од ње. У тој цељи они се обраћаше цркви, само да би тим путем успели, да краљеви сазнаду ту њихову жељу. Најзад и један црквеви сабор у IX веку иоче заступати тежње популациј е, и, наводећи како та дужност суђења одвраћаше сиромахе од рада, тражаше, да се народ од тога ослободи. Кардо Велики мораде на нослетку одобрити „да сиромаси не могу бити приморани да суде", али сс са жалбама ни даље није престајало. Документи из XI века пуни су доказа о томс, да се народ увек одупираше вршењу те Функције суђења. Нарочито су сељаци сматрали ту дужност присуствовања при суђењу као највећи кулук, и вечито су се жалиди како их то одвлачаше од свакодневнога посла. Сељаци из Нормандије, жалећи се на еоцијално стање својега доба, између осталога овако обедежишс ту епоху: „Код нас има толико жалби и зађевица, да човек нема мира ни једнога часа. Сваки дан треба носветити суђењу: час се парниче око шуме, час око новаца, час због завата а час око пута. Имамо толико нрево-а и других судских агената, толико баји-а старих и нових, па ипак сс никако не може имати мира." Са свим је појамио, да је услед рђавог средњевековног обичаја, да се за најмању ситницу оспорава нечије право и одмах трчи у суд, и сама Функција суђења постала тежак посао, који је захтевао и много времена. Друштвени положај иојединаца тога доба беше разноврсан, а и нрава и обвезе што отуда проистицаху беху веома компликована, тако, да је било конФликата на свакоме кораку. Живот је у то врсме био тако рећи дуго парничење, ако не баш и дуга борба. Судови су имали решавати и таква нитања, каква ми данас не можемо ни појмити. У кривичној области налазимо: интережџилук, бласФемију, врачање; у грађанској опет видимо читаву серију спорова око сењеријалних права, око пијаца, заједничких млинова, око корнорација, десетка и екскомуниције, око права на ковање новца, око ирава првенства (ргевеаисе), око тога да ди су извесне редиквије праве и истините или нису и т. д. Сфера судске делателности беше далеко већа но што је то данас. Сав терет тога рада надаше на сам народ и још само кад би се све те обвезе и дужнЈСти испуњавале строго, иојединцима не би остајало ни мало времена за земљорадњу и занате. Људи су ишли на суђење преко срца, и извесно је, да кад су ишли да суде, да то нису чинили с тога што су у тој Функцији гледали једно своје право, већ с тога, да не би на себе навукди накву новчану казну. Ово што рекосмо важи како за