Branič

333

23*

су бар оснпваие код њиховом аротекцијом. Правна школа у Орлеану беше једна од најчувенијих, и многи од њених наставника бејаху онда илн су додније постајали енископима. Доста велики број кардинала и више пана почињаше проФесуром права, или имађаше титулу „шаЉен еп раг1етеп1;", као што је то случај н. пр. са Климентијем IV. На послетку бити легист за дуго је значило имати сигурно средство за унапређење у духошшчкој хијерархији. Неки духовници — легисти остадоше у црквеним судовима као судије, а већина њих уђе у сењеријалне или кра љевске судове. Стари протоколи Олима казују пам, на који је начин био саетављен парламенат св. Дуја; духовници су сачињавали веКину, а међу њима било је неколико владика, неколико архиђакона и већи број људи из калуђерског реда званог „6-еген ргесћеигв", или из другог једног реда званог „Ггсген пнпеига". И многи племићи уђопш у ред легиста. У овој епоци не види сс јасно, да илемство није волело студију права. Тоједошло можда отуда што је суђењс бпло његова дужност, било у Феудалним судовима, било у краљевскоме суду. Отуда беше са свим природно шго се нлемић стараше да упозна законе и обичаје. Да су сви сењери имали нолитичког чуства и нрави нојам о иптересима своје класе, они би сви радо пригрлили етудију права. Бајзад ми можемо узети као ®акт, да су они нлемићи, који су добро иојмили и познавали како своје интересе тако и евојс дужности, трсбали носветиТи студији ирава бар онолико исто труда и пажње колико и евојему оружју. У оно доба кад је племетво било ночело онадати, беше са свим друкчије. Кроничари средњег века чеето еиомињу по неког нлемића који је био учеван правник; у картама онет често се види поред имена какве личности: „каваљер и доктор закона" (права). Фроасар говори о „некоме смеломе човеку који је у исти мах и врло мудар, и кавал.ср закона и оружја," и начин на који он говори о њему ' ноказује нам да стицај тих двеју титула нс беше ништа необично нити каква реткоет. У XI веку налазимо Факт, да син једнога гроФа од Евре-а нише једно дело о канонскоме ираву, као год што налазимо опет у XIV веку некога Тајерана Перигора, где постаје чувеним са својих студија о јурисдикцији. Филии Де-Боманоар и Бијер Де-Фонтен, чија су нам дела драгоцени документи, беху нлемићи, и овај носледњи казује нам, да он пише за некога племића „који хоће да се његов син иоучи законима и обичајима, да бн могао, као наследник свога оца, судити евојим људима, задржати земљу и давати савете својим пријатељима."