Branič

29

словима базирано је на принцину једнакости, а ово онет начело у томе непосредноме участвовању имало је свој најчвршћи ослонац. Но да се запитамо: какве беху посљедице таквога уређења? Непосредне нар. скупштине имађаху највећу власт у држави; оне беху то исто што н народ, па по томе у њиховим рукама беше суверена власт. Знајући да над собом и ван себе немају никакве власти, оне беху моћне да учине све што год су хтеле. Маса народа што сачињаваше скупштину, разуме се да не беше подједнако образована, и њени чланови не имађаху у истој мери оних моралних п других особина, које би се од њих као елемената укупне законодавне власти могле захтевати. Та маса, која је добила име нар. скупштине, беше изложена Фаталноме уиливу и вољи тадашњих одличнијих људи, који су требали бити нпр. само добри говорници илп који су се другом којом особином уздигли над осталима, па су могли протурити сваки предлог, ма овај био и у дисхармонији са принципима права и мудре администрације. Отуда нпр. видимо, да је у атинској демократији уплив појединих људи толики, да је често и сама та маса иарода, осетивши тај уплив потраживала томе лека и прибегавала острацизму. Тако Тукидид вели, да је Атина била за време Перикла «по Форми демократија а у самој ствари држава у којој је владао онај који је имао највећи уплив.» Но можда ће рећи ко год, да се баш у томе и огледа чисто начело ове демократије, што је народ, односно скупштина, најмоћнија сила била. Са гледишта Русовљевог то је истина, али замислимо да се у тој скупштини може наћи и противиоложених тежња и назора. У таким случајевима побеђује већина, и онда ко нам јамчи да та већина не постане деспот у држави, пошто је она у овоме случају носилац највише власти ? Треба само замислити још и нижи ступањ образовања народног, а уз то још рецимо и какав велики ауторитет у средини већине, па се може одмах увидети докле се могу распалити страсти и међусобна мржња, усљед чега, разуме се, мора патити опште добро.