Branič

406

Аћлуеаепћећ;, \те!сће Лигсћ кепг уоНеа Јаћг шгапЛегћгосћеп уеЛапег!: ћаћеп, пЈсћг ВеЛасћ! §'епоттеп, шн! ићегћаир1: <11е /еИ те ууећег а1« 1)18 аиС 30 Јаћге гибаттен аиедеЛећп! пегЛеи. ВсћиМћаге Аћи-евепћећ ^еше««! кегае Аивпаћте л ои (1ег огДепШсћеи Уегјаћпгаучгећ," т. ј. Ако сопственик не боравн у нровиндији, у којој се налази ствар, осуство његово смета у толшко редовном одржају и застаредости, што се време осуства, које зависи од воље његове и коме он није крив, рачуна само за половину, дакле једеа година у 6 месеиа. Али се не треба обзирати на краћа осуства, која нису пуну годину трајала; и у опште се поменуто време, узето скуиа, не може раширити нигда преко 30 год. Осуство, које потиче из сонствене кривице, не ужива изузетак од редовнога рока застарелости." Но. у овој ствари, аустриски се законик разликује од римскога права и Франц. законика у томе, што ону разлику не ограничава само на непокретности, већ је распростире и на покретне; и, што само целе године осуства, а не и краћа осусгва, рачуна у ноловине. Ово наређење аустр. зак. у § 1475 служи за основу нашем § 932 — „Ако би се господар баштине, њиве, ливаде, или другога миљка, или ствари, изваи отаџбине налазио, и то без своје криви-це, онда за застарелоет, којом би други право на његова добра добио, изискује се двапут онолико времена, које је нрописано, за време осуства његова." Ово наређење наших законика слаже се с оним у аустр. законику, нарочито а) у томе, што се односи и на нокретне и на ненокретне ствари, и б) у томе, што је оно меродавно и за одржај и за застарелост у опште; а разликује се, од њега : а) у томе , што нравога сопственика сматра да осуствује само тада, кад се овај налази „изван отаџбине," а не кад живи у другом округу, ван онога у коме му је добро. Према томе, он је нрисутан ма да живи, рецимо, у Врањи, а добро му се налази у округу пожаревачком. И сад, кад узмемо у обзир то, да врло незнатаи број на-