Branič

420

плати од онтуженнка, па тек, тада у том случају да јемци одговарају ; а ако бегство није узрок , што се приватии тужилац нема одкуд да наплати од оптуженога , него је томе узрок, што оптужени није имао нигде нишга, ни ире бегства ни после бегства, то онда јемци нису узрок тој штети и не могу бити одговорни по §§ 800, 810, 818 и 819 грађ. зак., пошто се по овим законским прописима тражи да неко буде узрок овој штети, на тек тада да је одговоран за исту; а овде јемци нису узрок штети. То је моје мишљеље. Истина овакво питање није јошдолазило нред наше судове или бар ја не знам да је долазило, те да би могао имати судско гледиште; али од многих са којима сам говорио о овоме питању, чуо сам мишљење и за и иротив, но без икаквих разлога других, но само ослањање на голи текст закона. Јединствени разлог, којим би се могло нападати моје миитљење, то је онај принцип „воља замењује закон," но пошто овај принцип вреди искључно у грађанским правним пословпма, а јеметво за притвореника снада у кривичну област, где воља не може заменити закон, то и тај разлог био би слаб за напад на моје мишљење, тим ире, што је јемац, дајући јемство за оптуженога, био убеђен да оптуженик неће иобећи, па је за то и дао евоје јемство, па после и оптуженик побегне , то значи да је јемац био у обмани саме ствари, и да ту није владала она слободна воља , која би могла достојно заступити место закона. Није, дакле, одговоран јемац за накнаду ириватном тужпоцу , ако бегство није узрок, штоје он нема одкуд да наплати од оптуженога. Према овоме за правилно решење ствари, која је предмет ове расправе, није могуће изрећи свој суд према томе: што је онтуженик, који је пуштен на јемство у слободу, осуђен на грађански део пресуде, на побегао; него треба ићн даље и тражнти узрок, који одговара самој прн-