Branič

435

местн, а празних места биће само онда, кад чиновник својевољно да остакку, или умре, или најзад услед какве злоунотребе, коју би претходно судови констатовали и о њој донели своју одлуку." Овде се види, да ова сталност и независност не бегае иривилегија само магнстратуре вгћ и свих чиновника у онште, Финансиских и адмииисгративних , онако исто као и судија. Нас не треба да изненађује што је то правило вређано врло често, јер је било и сувише опште, па по т ме и оиасно , због чега је и сам краљ често сматрао за нужно да се од њега удали. Исто тако треба нризнати, да владаоци, и ако су доносили врло добре законе, да при свем том често нису се устезали да их ирекораче. Из свега овога, дакле, излази: да је у XV веку, норед ретких изузегака , магистратура била независна, и да је то дело ондашњих краљева. Али већ врло рано наилазимо на случајеве да су краљеви каиуштали то своје право избора судија. Боден вели да је чи тао у протоколима нарламентским једну наредбу од 1308 год., из које се види, да је судиско звање давано избором. Ми истина за сада немамо ту наредбу , тај краљевски акт , али имамо један други из год. 1344, у коме Филип Де-Валоа изјављује: „да за нредседника суда неће бити ностављен нико други до онај, за кога канцелар и парламенат бу ;у казали да је способан за тај ггосао". Од тога, гга до избора није било далеко. У једној наредби од 1400 год. вели се: „кад се буду унразиила места председника и осталих људи у парламенту, људи што ће доћи на њихово место имају се постављати избором". У тој наредби • додаје се, да ће нарламенат бирати и баји-е и сенешо е (провинцијалне судије), а краљ је за себе задржавао само право да избор званично гготврди. Доцније мало по мало заведен је обичај, да се краљу предлаже за свако нразно место но три кандидата, али баш по самој тој наредби парламенат је могао да му предложи и само једнога. Шта вигае, једна наредба краља Карла VII од 1446 год. наређује иарламенту, да у случају када овај предлаже краљу випте кандидата за једно место, да у исти мах јасно и означи онога кога он сматра за најбољега, „да би, вели краљ, ми могли лакше попунити то упражњено место". Лудвик XI 1465 год. потвр 1.Н тај принцип избора, али то му наје нипгта с-метадо да га по некад и повреди. У једној наредби Лудвика ХП од 1498 год. налазимо између остал га и ово: „Да неко може бити председник или судија у нагаим судовима, нарочито се захтева да га ти судови изберу и именују, а нагаи нредседници и судије, који буду бирали, имају се заклети на св. јеванђељу, да ће би-